Тешко да би се неко од старијих житеља Подриња могао наћи а да није чуо за чувене хармоникаше Цинду и Језду, а заједно са њима и за Слобу контрабасисту и ненадмашног фрулаша, који су више од тридесетак година у другој половини прошлог века друговали са својим омиљеним инструментима и увесељавали љубитеље народног мелоса, старе народне песме и кола, али и оне којима је био ближи валцер, танго, марш… Био је то у своје време најпопуларнији оркестар, по коме се и читав бајинобаштански крај препознавао.
Али, треба рећи да је у то време и народ био некако веселији, задовољнији, некако се више певало и играло. У сећањима су остале свадбе и весеља, мобе, испраћаји у војску, игранке по задружним домовима. Ништа се од тога није могло замислити без без чувене музичке тројке, Цинде, Језде и Слобе. Кад Јездо развуче хармонику а Циндо запева стару севдалинку, Слобо удари у контрабас, онда сви устану и запевају. Ех, дивна су то времена била.
Негде при крају прошлог века Циндо, као најстарији, је престао са активним наступима са хармоником, убрзо после њега и Јездо и Слобо су оставили своје инструменте. Популарни трочлани оркестар се од тада само повремено враћао музици и подсећао на нека добра времена. Засвирали би понекад само за неко одабрано друштво или у ретким, важним приликама. Баш као пре двадесетак година на снимању телевизијске емисије „Камером кроз наша села“.
А онда су, један по један, познати музичари одлазили са овоземаљске сцене. Најпре је пре десетак година преминуо Милован Јездић. Крајем прошле године, у својој 95. години, умро је и Миливоје Циндо, а почетком јануара ове године њима се придружио и најмлађи, Слободан Јанковић. Тако су поред хармонике утихнули и контрабас и фрула. Њих тројица су отишли да би тамо негде у небеском плаветнилу поново основали свој чувени оркестар. Тамо негде, можда на неком бољем месту, поново ће се чути њихова свирка, умилни глас хармонике и фруле, али и соло певање, по коме су се дуго препознавали свадбе и вашари на просторима Западне Србије.
Слобо Јанковић је био омиљена личност, вредан и предузимљив, свестран, човек ведрог духа и позитивне енергије. Умро је у 82. години и сахрањен на сеоском гробљу у Својдругу. Од њега се, на сахрани, у име родбине и пријатеља, опростила и његова братаница Радмила Јанковић – Стојановић:
„Стрикане, Ово није разгледница, ни писмо као некада… Ово су опроштајне речи које су од твојих, свих који су те волели…Ниси имао лагодан живот у младости, али си, свеједно, био вредан, радан и весео човек. Увек си певао, и кад си косио и кад си сређивао своју башту са својом Ћићом. Километри пређени са контрабасом и фрулом били су твоје гесло да још неко буде весео и срећан…
Данас те испраћамо на далеки пут, сигурно ћеш се срести са Циндом и Јездом, али ће неко бити и много тужан. То је твоја Ћића, њој је најтеже. Нема ваших малих разговора и слушања музике… Ти и тетка Ковиљка сте последњи из генерације Јанковића… Ја, Милан, Бобан, Јово, онда твоји Миле и Бећа, не смемо да заборавимо како си био поносан што си Јанковића име носио…
Стрикане, последњи поздрав данас овде од твојих: Ћиће, Мила, Беће, Зорана, Марка, Жарка, Бранке, Рите, Душице, Марине, Зорице, праунука Филипа, Лазара и Давида, мене, Радоша, Горана, свих из твоје фамилије, комшија, кумова и пријатеља, и свих који су те познавали…
Нека ти је вечна слава и хвала за твоју доброту!“
О. Додић
