Прошло је равно пола века од оног 15. новембра 1969. године када су у Пилици склопили брак Јелена Гвозденовић и Владимир Гагић. Тако је отпочео њихов заједнички живот, „сага о њиховој љубави која траје од првог пламена, скоро истим жаром све до сада…“. Трајаће и даље, кажу њихови потомци, баш онако како су се тог новембарског дана заветовали једно другом, на вечну љубав, верност и подршку.
Своју златну свадбу Јелена (71) и Владимир (74) на импресиван начин обележили су у кафани „Дуга ДМ“ у Пилици. Честитке су им упутили родбина и пријатељи, најпре син Предраг и кћерка Драгана, снаха Наташа и зет Лазар, унуци Милица, Марија, Јанко и Вељко. Посебан гост на свадбеном слављу била је Јеленина мајка Иванка, која још увек са лакоћом носи својих 90 лета.
Слављеници, али и све присутне званице, су те вечери доживели низ чаробних изненађења. Најпре су са пажњом одгледали филмску причу – времеплов о браку дугом педесет година, кога је зналачки „режирао“ син Пеђа уз емотиван пропратни текст кога као аутори потписују унука Марија и кћи Драгана, све уз подршку осталих чланова ове бројне породице. Посебно је било узбудљиво уношење слављеничке торте, уз величанствени ватромет и предивну музику. Важно је да се зна: за сва изненађења сви су подједнако заслужни, али ипак истичу да је главни иницијатор и идејни творац целокупног вечерњег програма била снаха Наташа.
У време када су одлучили да своју љубав крунишу браком, Јелена и Владимир су као млади економисти били тек на почетку своје радне биографије. Јелена је доцније у Земљорадничкој задрузи радила највише као шеф рачуноводства, а Владимир је у свом сталном стручном усавршавању променио неколико послова. Био је секретар у основној школи у Пилици, радио је потом у СИЗ-у здравства, а онда и као дугогодишњи шеф рачуноводства и руководилац комерцијалне службе у „Бајиновцу“. Занимљиво је да је и кћерка Драгана наставила истим путем, сада ради као шеф рачуноводства у Дечјем вртићу. Син Предраг ради као информатичар у „Роломатику“.
– Брзо нам је прошло ових педесет година, заједно смо некако сазревали и живели у једној срећној породици – каже Јелена – Ето, дочекали смо да нам и деца формирају своје породице. Имамо четворо унука на које смо одавно преусмерили сву своју пажњу и љубав. Дирнула нас је њихова пажња, њихове жеље и честитке. Много им захваљујемо на томе, заиста су све ово лепо осмислили.
Била је ово прилика да деца и унуци покажу како је и њихова срећа увек зависила од среће њихових родитеља који су „и у тренуцима када нису могли пуно тога да дају имали искрен осмех, лепу реч и топао загрљај“.
У бајковитој филмској причи, посвећеној родитељима, баки и деки, се каже: „Не постоји ствар на свету коју не би учинили за своју породицу. Највећа срећа у животу је знати да на некога можеш безусловно да рачунаш и имаш га у сваком тренутку, а њих двоје су увек ту да нам држе леђа док се уздижемо и руке када падамо. Научили су нас да волимо и ценимо праве вредности, да не поклекнемо пред првим проблемом, већ да размирице решавамо разговором, с разумевањем. Из њиховог примера научила су њихова деца, а унуцима оставили изузетан пример како треба даље кроз живот. Ако наша љубав буде, макар, личила на њихову, знаћемо да смо успели у животу, јер се ова не може поновити, зато што се неко као они више никада неће родити. А они, нека буду срећни знајући да су нам свима оставили у аманет мисао да се једино љубав и срећа множе онда када се деле“.
Тако, ваљда, почињу бајке које се никада не завршавају …
О. Додић
