Бајинобаштански боеми: Чисти понедељак у „Стадиону“

Избор бекрије годинеКовач Милојко, победник међу бекријама

 

Не, није то онај данашњи „Стадион“, пространа зграда на спрат са седам-осам локала: трговина, мењачница, продавница погребне опреме, мали кафић Обрада Милошевића…

Кафана Стадион Бајина Башта
Некадашња кафана „Стадион“ ФОТО:Р.Б.

Ту је некада била права народна кафана „Стадион“, названа по оближњем градском стадиону, одмах преко улице, свакако једно од најпопуларнијих места у ондашњој Бајиној Башти. Са друге стране улице која од центра града води ка Босни и Перућцу, налазило се стовариште грађе и грађевинског материјала предузећа „Кадињача“, а одмах иза њега првенац бајинобаштанске индустријализације Конфекција „Миленко Топаловић“. Мало подаље низ улицу је и Дом здравља „Евелина Хаверфилд“.

Старе кафане „Стадион“ се и данас са сетом присећају старији Бајинобаштани. Кафану је својевремено саградио Миле Ристић из Раче. Пространа сала која се налазила у правцу улице имала је двадесетак столова, велики шанк за точење пића и кухињу. Већ друге године, кафеџија Миле, како је промет живнуо, саградио је и пространу наткривену башту, уз кафану.

Крајем шездесетих у прошлом веку уследио је чувени „маршалов говор“ у Сплиту, потом је настала општа диференцијација у тадашњем друштву, донет је и закон о пореклу имовине. Миле Ристић се у новим „вуненим временима“ показао као вешт и предузимљив. Понудио је, бар тако се причало, своју кафану локалном угоститељском предузећу, уз један једини услов: да он и његова жена, иначе врсна куварица, остану да раде у истом локалу.

У Бајиној Башти, која је пре Другог светског рата имала чак тридесетак кафана у којима се одвијао сав друштвени живот, једно време у другој половини прошлог века биле су само три кафане, а и оне су биле под присмотром локалне власти и народне милиције.

Кафана „Стадион“, мало подаље од очију локалне власти, била је добродошла многим Бајинобаштанима које је морила носталгија за старим временима. Ту су се после радног времена почели окупљати последњи градски боеми: Вељо Ђутурум, Тројан свирач, Петар Кречар, ковачи Божо и Милојко, потом Милоје Фирмаш, Куле клонфер, Ширликини шофери: Паче, Буљо, Свето, а нешто касније и познати бајинобаштански доктори Бошко Булатовић и Славко Баштовановић, па Поп Бели, професори: Владе Ђураја и Ранко Ковачевић…

У дугим зимским ноћима време се проводило у игрању домина и преферанса, пило се и мезерило уз чувену „ББ клеку“.

Негде крајем шездесетих година прошлог века досете се бајинобаштански шерети Љубо Крезо, овдашњи трговац, и Свето Милачић, да на крају зимских поклада, када се јело и пило преко мере, оживе један древни обичај у малој вароши, да на „чисти понедељак“, последњи дан поклада и почетак великог васкршњег поста, одрже завршну фешту – избор највеће бекрије у малој вароши, за ту годину. Пропозиције су биле традиционалне: победник је онај ко се први напије и то тако да не може да стоји на својим ногама. Победник се потом, са читавом свитом, уз музику и бубњеве, има провозати на специјалним колицима „троколици“ кроз цео град.

Последњи победник на овим урнебесним зимским покладама, које су годинама приређиване у Бајиној Башти, био је чувени Милојко ковач, звани Ково.

ББ - Боеми
Проглашење победника уз музичку пратњу Ратка Лаловића: Ковач Ково у троколици

Пред крај осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века наступила су времена којих се нерадо сећају Бајинобаштани: држава се распала, а на левој обали Дрине беснео је рат.. У град су нагрнуле избеглице из Босне.

Временом су, један по један, нестајали и последњи боеми мале чаршије. Са њима је нестала и кафана „Стадион“ и чувена улична машкарада са избором највећег чаршијског бекрије.

Више ништа није било као некада. Само Дрина, зелена и неукротива, и даље победнички ваља своје таласе, жури ка Сави и даље до Дунава, а Дунав у море, „а море куд море“.

Данас у једном малом кафе-бару, у центру града, стоји на зиду окачена једна избледела фотографија са последње машкараде у кафани „Стадион“, на којој се још могу добро препознати некада позната лица старих бајинобаштанских боема.

 

                                                                              Цветко Петров Стојкановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest