Један од малобројих Својдружана, који су у младости напустили завичај и отишли у западноевропске земље, је Радосав Секулић ( 75) . У рогачиком крају ретко га ко ословљава именом и презименом јер му је надимак „Диде“ много доминантнији. Као ђак ОШ“ Стеван Јоксимовић“ Рогачица није био запажен по успеху. Сећајући се тих времена „Диде“ у шали каже да је поједине разреде похађао по два пута не би ли тако што боље научио ђачке лекције. -Отац и мајка били су пољопривредници..Имали смо укупно четири хектара земље расцепкане у чак 33 мале парцеле. Старији брат Бранислав отишао је у грађевинску школу у Београду. Ја и млађи брат Радомир остали смо у селу. Одслужио сам војни рок па потом покушао да се бавим свињарством, али нисам имао услова за то. Старији брат, по завршетку школе у Београду, отишао је за послом у Беч. Убрзо сам и ја кренуо истим путем доспевши до аустријске престонице ,како се тада говорило, на црно.– каже „Диде.“ Враголасти, вредни и упорни Ћеранац обрео се у великом граду са непуне 22 године не слутећи да ће ту дочекати пензионерске дане. Први посао нашао је у једној болници. Задатак му је био да прихвата непокретне особе и уз помоћ болничких колица довози их до соба и кабинета где су се обављали разни прегледи. Лепушкасти момак из сводрушког засеока Ћеранићи запао је за око једној Чехињи која се налазила на лечењу у тој болници. Узвратио јој је истом мером.
-Ја нисам знао да то није дозвољено. Мој шеф је то запаазио и преместио ме на друго радно место на коме сам, уместо 12.000 месечних шилинга , требао да примам свега три хиљаде. Нисам то прихватио па сам после три године остао без посла. На срећу добио сам прилику да радим у великој компанији Сименс. Ту сам имао краћу обуку након чега сам радио као шприц лакирер. Помогао сам брату Браниславу да и он добије посао у Сименсу. Он је ту остао до пензије, а ја седам година. Разлог одласка је добијање бољих услова у једној каменорезачкој компанији коју је држао аустријски министар за привреду.Ту сам се задржао пуних 27 година. Последње три године рада провео сам у другој каменорзеачкој радњи Каморезачки посао сам добро савладао радећи на припреми и постављању од камена подова, фасада, зидова,споменика – вели „Диде“.Радећи у Аустрији стекао је породицу. Оженио се девојком Радом из Костојевића. Добили су сина Жељка и кћерку Тању. Син је имао неуспешан први брак, а кћерка му је подарила троје унучића. Са 62 године живота отишао је у пензију у којој је већ 13 година.
– Радио сам у Бечу ,а мисли су ми увек биле у Србији, у мојим Ћеранићима. Она четири хектара очевине наследили смо нас тројица Ранкових и Станисавиних синова. Ја сам се одрекао свог дела. У договору са супругом пре 33 године почели смо да улажемо зараде у куповину имања у родном крају. Најпре сам од рођака Светлана Секулића купио готово цело његово имање. Потом је на ред дошла куповина имања од другог рођака, официра Зорана Секулића. па куповина осам хектара од Максима Максимовића, пет хектара од Земљорадничке задруге Рогачица,, имања са кућом Стојадина Илића , Александра Јанковића и више парцела од других власника. Сада имам посед од 72 хектара од чега 25 хектара је у комаду на простору Дражевца.- истиче „Диде“. Осим неколико хектара изузетно плодне земље у долини реке Рогачице и потока Буковца, остале површине су ливадско-шумског карактера. На 28 парцела засадио је хиљаде садница.На њима је пет хиљада комада домаћег ораха, три хиљаде садница црног индустријског ораха, две хиљаде питомог кестена, три хиљаде мачје леске, три хиљаде комада дивље трешње .Уз то, засадио је пет хектара јелом и смрчом, 25 хектара багремом. Цео комплекс од 25 хектара омеђио је са три хиљаде садница смрче.
-Настављам и даље да ширим засаде. Недавно сам купио још један хектар ливаде. Намеравам да засадим још четири хиљаде садница јеле и мачије леске. Имам и свој расадник, али све чешће се одлучејем за директну сетву из семена. Све саднице су планиране да се ,кад одрасту, користе као техничко дрво. Неке јеле имају дебљину и по пола метра у пречнику на пању,а појединиа стабла ораха тридесетак сантиметара. Знам да ћу мало шта искористи за мог живота. Ја све ово радим за будућност, за моје наследнике.
Текст и фото: М.Андрић
ДЕСЕТ КИЛОМЕТРА ПУТЕВА
Осим што је све старе шуме потпуно уредио,“Диде“ је до сваке парцеле прокопао и пут па се до њих може стићи колима, камионом и трактором. Рачуна да је дужина новопрокопаних и насутих путева дуга око 10 километара. Уз то, редован је помагач свих акција на путним правцима у Својдругу. Осим што је обезбедио огромно шумско благо и наследницима, побринуо се да експлоатација буде сасвим приступачна захваљујући великој мрежи путева.
ИМА ЛИ ТАРТУФА ?
У „Дидовим“ шумама има доста гљива. Највише је ту вргања, лисичарки, млечница. Он је готово убеђен да на неким местима има црног и белог тартуфа у засадима мачије леске . На неким местима налазио је скоро метар направљена удубљења од стране дивљих свиња. Он верује да су свиње тако дубоко ровиле јер су осетили да ту има тартуфа.
