Овога лета, крајем августа, тачније “на Велику Госпојину”, навршиће се сто година од како је изграђен и пуштен у промет мост на Дрини између Бајине Баште и Скелана, одвајкада називан – Скеленски мост. (Те исте, 1926. године, Дрина је преграђена и мостом између Братунца и Љубовије.) На оном истом месту, где се већ читав век растеже гвоздени мост, Дрина се некада прелазила чамцима и скелама, па отуда, ваљда, и назив места на левој обали – Скелани. Житељи са обе стране ћудљиве реке су се довикивали, разговарали “из вика”, а њихови повици су се губили у таласима немирне Дрине. Изградња моста, дужине 140 метара, започета је 1922. године. Био је то у оно време велики подухват, за који се највише залагао тадашњи министар грађевина Милорад Вујичић из Бајине Баште. Метална конструкција је добијена од Немачке у оквиру ратних репарација из Првог светског рата. Сведоци бележе да је комплетна конструкција истоварена на ужичкој железничкој станици у Крчагову, а одатле до Дрине превучена је воловском запрегом и лагерована на ливади Пере и Владана Бешлића. Познато је и то да су комплетан превоз обавиле чувене ужичке рабаџије Тико Јокановић и Ране Остојић. Камени стубови моста грађени су од тесаног камена са Бањског точила изнад Перућца. Камен је превлачен воловском запрегом до Дрине, а потом “дивичком лађом буринком” до Скелана. Камен су стрпљиво и зналачки тесали чувени мајстори Далматинци. За круну стубова и ограду на крају моста коришћен је гранит из мајдана Радаљ, кога је својом “лађом” довлачио Ређо Буљубашић из Малог Зворника. Мост су зидали Далматинци и Личани под надзором руских инжењера емиграната. Радови су извођени веома квалитетно и сигурно. Између стубова су стављани шипови у виду дрвеног моста на који се наслањала гвоздена конструкција.Отварање моста и његово пуштање у промет обављено је свечано “водоосвећењем”, 28. августа 1926. године. Био је то значајан догађај за житеље средњег Подриња. Иза градитеља је остало “дивно прелазиште” да служи људима и да дели њихову судбину.
А судбине и моста и људи су некако увек биле повезанеи међусобно испреплетане. Скелански мост тако памти велике погроме и страдања у време Другог светског рата, а потом и у рату крајем деведесетих у прошлом веку. Почетком Другог светског рата Дрина је постала граница између “Недићеве” Србије и Босне која је била у саставу Независне државе Хрватске. Дрину су тада чувале страже, са десне стране Недићеви граничари, а са леве Павелићеве усташе. Страже су тако чувале и мост на Дрини. Крајем новембра 1941. године, наводе историјски извори, Немци су минирали и порушили мост на Дрини. Након Другог светског рата мост је обновљен, гвоздена конструкција је дигнута из реке, део по део исправљан и уграђиван. На обнављању моста радили су и Немци, ратни заробљеници и гњурци. Обновљени мост је наставио свој живот 1. маја 1949. године, а његово свечано пуштање у саобраћај обављено је на Дан устанка народа Србије – 7. јула 1950. године. Скелански мост и људи у Средњем Подрињу памте и времена када на Дрини није било границе и када се слободно обављао промет људи и робе.Српско становништво из сребреничке општине због одређене дозе несигурности и неке врсте притисака локалних власти, масовно је куповало плацеве и градило куће у Бајиној Башти, чија је садашња половина становника пореклом са простора Сребренице и Братунца. Мост на Дрини је одвајкада био и омиљено место сусрета људи из Скелана и Бајине Баште. Путници, намерници, туристи, долазили су овде, застајкивали на ћуприји, поносили се њеном складношћу и лепотом. У својим породичним албумима, многи од њих су сачували незаборавне фотографије са моста – “за успомену и дуго сећање”. Ове фотографије начињене су уочи Другог светског рата.
Свој “трећи живот”, Скелански мост је наставио крајем прошлог века, када је после грађанског рата у Босни формирана Република Српска, а мост поново постао државна граница. Потреба за детаљном и свеобухватном реконструкцијом моста већ одавно постоји. Одлуком власти у Федерацији БиХ, стављена је забрана за теретни саобраћај и промет робе преко гвоздене ћуприје. На мосту је установљен гранични прелаз треће категорије, што значи да преко њега могу прелазити само путничка кола, путници и пртљаг, са неограниченим протоком времена. Када ће до коначне реконструкције моста доћи, то се још поуздано не зна. А један век је овде на мосту већ прошао. Као трен.
О. Додић
