Овако је насловила своје писмо мадам Маки Јамагиши локалној самоуправи у Сребреници и Скеланима, и свим вољеним у земљи излазећег сунца – Јапану.
Ова дама из далеког Јапана провела је три године у мисији јапанске владе на спровођењу пројекта који је подразумевао помирење и лечење рана протеклог рата на просторима БиХ, кроз развој пољопривредних и руралних предузећа у Осату и Сребреници. За све време проведено у Скеланима мадам Маки Јамагиши становала је у кући осатског домаћина Симе Јовановића у Калиманићима. Уствари, мадам Маки, или Марија, како је звао деда Симо, живела је, као сама каже, „три године у кући деда Симе, дугогодишњег становника ових крајева“.
Крстарећи по осатским брдима и обилазећи младе засаде сортних воћки на плантажама које су Осатичани подизали уз помоћ вредних Јапанаца, не познајући језик ни обичаје становника, а који свакако нису знали јапански језик, мадам Јамагиши је била у великом искушењу.
Напуштајући Скелане и кућу деда Симе, мадам Јамагиши је сређивала своје утиске, и само неколико месеци после своје мисије стигло је њено писмо из Јапана.
Писмо почиње дирљиво: „Ја ћу напустити ове крајеве у јуну 2013., али докле год сам жива у сећању ће ми остати једна веома посебна особа коју сам упознала овде, деда Симо Јовановић…“
У Скеланима је мадам Маки провела више од хиљаду дана. Еј, хиљаду дана!
„Када сам дошла први пут, многе ствари у животу на фарми су ме збуњивале. Нисам могла да комуницирам јер мештани нису знали енглески, а камо ли јапански. Он ме је (деда Симо) са великим стрпљењем учио његовом језику, како бих могла да помогнем на радовима на фарми. Кад год бих се нашла на прагу његове куће, чула бих његов глас који ме дозива – Марија. Због његове топлине ретко кад бих осетила усамљеност“.
А није деда Симо зрачио само топлином и милошћу какву може да пружи само српска душа, већ је младу Јапанку упознавао са обичајима и особеностима осатских житеља, њиховим манама и врлинама, њиховим посебним темпераментом. У почетку Јамагиши се „зближавала“ са деда Симиним односом према њеном раду и раду читаве њене мисије, иако је његов син Мићо, дипломирани агроном, био управитељ читавог пројекта. Јапанка каже: „Он често омаловажава наш рад“. У почетку је веровала да његово непризнавање њиховог пројекта „потиче из сећања на време Југославије“. И заиста, требало је да прође подоста времена да мадам Јамагиши „схвати шта је Симо хтео да каже“. А говорио је: „Шта ћете ви овде? Ми смо своју земљу изградили без ичије помоћи… Сви људи су се солидарисали и радили као један. Радили су за своју земљу без кукњаве. .. Када смо ми градили своју земљу, није било донатора. А како данас стоје ствари?! Данас је поштеним ускраћен приступ док они грамзиви налазе начине да музу систем…“
Ове речи, иако у почетку тешко схватљиве, за мадам Маки временом су сазревале.
Иако оштар у расуђивању, како каже млада Јапанка, деда Симо, без обзира што се „подсмевао нашем раду, воли народ Јапана“. .. „Он никада није напустио Балкан, али оштрим погледом посматра спољни свет. Веома је радознао према странцима. Када би видео нас Јапанце, запитао би: Зашто сте ви пријатељи Американаца, па зар вас нису бомбардовали?“
Завршавајући своје писмо, мадам Јамагиши пише: „Једно од много ствари које ме је научио деда Симо је да волим српску ракију. У Скеланима свако пријатељство и сваки обичај почиње са ракијом…“
Судећи по свему што се може закључити из речи старог осамдесетогодишњака Симе Јовановића из осатских Калиманића, а према писању младе Јапанке Маки Јамагиши, није само ракија и пријатељство које са њом почиње оставило најупечаљивији утисак на њу, већ и оштроумност, непосредност и најпосле – искреност која краси српског човека.
Добра реч далеко се чује, а лоша још даље, каже стара српска пословица.
Цветко Петров Стојкановић
