Био је Велики петак и манастирска братија се ужурбано спремала за поноћну службу. Они ће ноћас читати дванаест јеванђеља. Отац Јулијан је врло гостопримљив. Он је овде игуман,старешина манастира. Зарастао је у браду. Испод дотрајале камилавке штрчали су му праменови косе. У манастирском дворишту, на конопцу се суше две- три старе кошуље. Сестра Јефимија их је опрала, а сунца нема. Испред манастира на месту где је до пре Првог светског рата био конак, сада је пчелињак са 25 кошница. Јеромонах Јеротије их гледа, храни и негује. Воде им донеси, воде, – каже Јулијан новом ђаку, који је пре два месеца дошао из Тометиног Поља. Дошао је и са собом донео торбицу, прегршт сећања на недостижно детињство и бесциљан живот који му предстоји. Отац га је довео овде. Довео и оставио га међу манастирске зидине, међу иконе и јарке боје, међу свеће и кандила. И он се је помирио са тим… Када сам га касније упитао у воденици, умазана брашном, због чега је дошао овде, он је гледао горе, међу брашњаве греде и мицао полако смежуране усне… Касније сам сазнао да они тада читају молитву за спас од нечастивог…
Њих овде има четири монаха и десет ђака – искушеника, рекао ми је отац Јулијан. Причао је некако тихо, скоро нечујно. Он тако увек прича, јер живи у вечитој тишини, у молитвама, у самоћи… Ушли смо у манастир. Осетио сам неки страх, можда због хладноће зидова, можда због аскетских лица светаца на фрескама. Мирисале су воштанице и тамјан. Тамо код олтара горело је неколико кандила. Једна од најлепших фресака свакако је Исус Христос и ђаво. Христос је био комуниста, – објашњава отац Јулијан. Да, био је, – потврђује ђакон иза наших леђа. Око нас бљеште јарке боје којима су накићени свеци. Видим, осим фрески, светлу косу игумана и ђаконову искрпљену мантију. И они ми се учинше као они на фрескама. Само ђакон је нешто пунији. Има округло лице. А светаца таквих нема. Истина, ђакон нема ни браде. Игуман ми каже да ђакон уме лепо да пева. Он носи камилавку иако је голобрад…
Опширније у штампаном издању
