За возаче кажу да их има оваквих и онаквих. Међутим, та одомаћена констатација у народу, не важи кад су у питању возачи запослени у Саобраћајном предузећу АБ Ракета из Бајине Баште.. Скоро је немогуће наћи им примедбу од стране путника кад су у питању сигурност вожње, љубазност, предусретљивост и професионалност на радном месту. Један од Ракетиних мајстора за воланом је Владимир Јовановић из ваљевског села Вујиноваче смештеног на падинама Повлена као гранично место са Зарожјем из бајинобаштанске општине.У АБ Ракети отац му је радио годину дана а онда је 2015. године он постао стални Ракетин возач. Његова дужност је помало специфична. На посао одлази и враћа се аутобусом којим ради у току дана. Свако јутро он је у 6 часова на полазној станици на Пашиној Равни где прима ученике из тог села, Зарожја, Овчиње, Рогачице и Црвице и првози их до школа. Основце до Рогачице,средњошколце до Бајине Баште. Исти задатак Владимир има и у повратку када са перона у Бајиној Башти полази у 13 часова и 30 минута. Уз ученике, превози и сељане из поменутих места. Увек добре воље,насмејан и спреман да изађе у сусрет путницима, па је због тога омиљен код њих. О томе сведочи и Милован Мића Симић из Овчиње,кога углавном сви знају по надимку Мића,а неки по надимку Приморац. Тај надимак добио је због тога што је годинама радио грађевинске послове на црногорском приморју где је у Бијелој код Херцег Новог саградио кућу у којој живи његова кћерка са породицом. Није запоставио ни своју родну Овчињу где са супругом на 40 ари гаји малину и купину и уз то брине о 20 оваца и неколико коза.
– Недавно сам ишао у Бајину Башту да се распитам о пријави за легализацију објеката. У повратку сам из аутобуса изашао на Гнилој Присеци са намером да свратим у кафић код кума Зорана Васиљевића. Ту сам попио кафу и чашицу клеке па кренуо кући. У једном моменту машио сам се руком за џеп јакне у коме сам држао новчаник.Тражио сам га и у другим џеповима јакне и панталона,али га није било. Схватио сам да сам га негде изгубио- каже Мића Симић.
И док је Мића покушавао да се сети кад га је последњи пут узимао у руке и где би могао да му испадне, или га је можда неко украо, Владимир Јовановић стигао је возећи аутобус до родне Вујиноваче.
– Стална ми је пракса да паркирам аутобус у дворишту, ручам и онда идем да га очистим да буде припремљен за наредну јутарању вожњу. Приликом чишћења, на поду испод једног седишта нашао сам новчаник. Раније ми се дешавало да нађем кишобран,капу,кутију са цигаретама,понеки одевни предмет. У новчанику су били сви лични документи на име Милована Симића..Пред сами мрак телефоном ме је са Гмиле Присеке назвао Зоран Васиљевић и замолио да погледам да негде није у аутобусу Симићев новчаник. Обавестио сам га да се не секира, да ћу ујутру наићи и донети га- вели Владан Јовановић.
Зоран је радосну вест пренео куму Мићи који је идућег јутра на Гмилој Присеци сачекао долазак аутобуса. Том приликом Владан му је дао новчаник.
-Имао сам у њему 200 евра, али ми то није бринуло толико колико губитак свих личних докумената са банкарском картицом.Иначе, у новчанику не држим веће суме новца, већ их стављам у предњи џеп панталона. Тог дана имао сам око 90 хиљада динара.Желео сам да налазача наградим, није хтео ни да чује за то. Обећао је да ћемо отићи заједно на пиће, али то још нисмо учинили јер он никако да нађе слободно време,. Сва је прилика да ћемо се наћи у некој од кафана на Пашиној Равни у време викенда –каже Мића Симић.
Текст и фото: М.Андрић
