Зидине манастира Раче крију многе тајне наше духовне, културне, историјске и градитељске прошлости. Било ко да се усуди да полемише о данашњем изгледу цркве манастирске, посвећене Вазнесењу Христовом,изгубиће „битку“ јер је у њој садржан континуитет целокупне српске градитељске традиције и духовности, од Немањића до данашњих дана. Само још да време „одради“ своје и да се ухвати патина која тајанствено зрачи и на здању у коме је смештена ризница и музејска поставка која скромно сведочи о бурној историји ове немањићке светиње.
Историјски списи говоре да су последњу обнову манастирске цркве водили врсни мајстори обреновићевске Србије, Јања Михаиловић Мали и Никола Ђорђевић Цинцарин, уз помоћ суседних осаћанских неимара. Они су градили и конак кнегиње Љубице у Београду и придворну цркву кнеза Милоша у Топчидеру. Све је у манастирском здању у складу са традицијом и историјом градитељства. Нарочито у томе предњачи иконостас и живопис који је у духу поствизантијског сликарства.
Ново здање манастирског конака, у коме је смештена манастирска ризница и библиотека, грађеног на крају прошлог века, полако „патини“ и уклапа се у целокупни амбијент. Почасно место у ризници припада часној трпези, на којој су сребренички Турци 1813. године посекли игумана Исајију и ђакона Игњатија. Уз копије рукописа најзначајнијих рачанских духовника и преписивача из 17. века је и копија Мирослављевог јеванђеља чији је оригинал током Другог светског рата чува ои сачувао игуман Платон Милојевић испод камених плоча у олтару цркве.
У ризници манастира Раче чува се и барјак Карађорђевог војводе Соколског и архимандрита Хаџи – Мелентија Стевановића. Хаџи – Мелентије је 1811. године путовао у Русију, у делегацији коју је послао Карађорђе да моли за помоћ руског цара Александра. Цар га је том приликом даривао напрсним крстом и златним прстеном. Напрсни крст, израђен 1807. године, кога је Мелентије носио све до своје смрти, чува се заједно са јеванђељем из 1797. године. Ту је и манастирска каса из доба Хаџи- Мелентија и устаничких дана.
У малој историјској поставци манастирске ризнице су и фрагменти керамике и зидних фресака са цркве на локалитету Ланиште, на тарским висовима изнад Раче. Ту су и добро очувани фрагменти са локалитета Крстаче, које је својевремено пронашао археолог аматер и добар познавалац прошлости Раче, Благојица Ристић, и поклонио их манастирској ризници. Пажњу привлаче „букагије“ – справе за окивање затвореника и бунџија. Њих је Благојица, како сам истиче, пронашао на рушевинама келија у којима су боравили рачански преписивачи, на Лађевцу, заједно са оруђима и оружјем за одбрану.
Импресивну слику манастирског здања чини и барељеф кога је израдио познати ужички сликар и вајар Михаило Миловановић из Рибашевине, на јужној фасади манастирске цркве. Он је урадио споменик са ликом архимандрита Хаџи – Мелентија са подигнутим рукама,у једној мач у другој крст, како позива народ на устанак.
Братство манастира Раче, доласком новог игумана Германа је знатно ојачало и тренутно броји осам чланова. Манастиру је враћен комплекс шума и уз мини хидроелектрану и рибњак, материајлно је добро обезбеђен. Духовни живот је врло активан.
(Записано 11. септембра, на дан када хришћани славе и обележавају сећање на дан Усековања Св. Јована Крститеља).
Цветко Петров Стојкановић
