ЗОРАН ПРЕМОВИЋ-ЛИЧНА ПРИЧА И МАЛО САМОХВАЛЕ

 

Није лако човеку који је цео живот радио да се навикне на слободно време. А није лако ни човеку који је цео живот радио, да не ради ништа, а да га плаћају. Ма колико скромно. То се зове пензионерско доба. Ја нисам тај човек. Сигурно у оних два милиона пензионера има много оних који су једва чекали да добију карту за повлашћени превоз, да им устају у аутобусу, да играју шах, да једном месечно остваре попуст у супермаркету и да гледају Дневник и не трепћу. Као што рекох, ја нисам тај. Да се разумемо, шах ми не смета. Али Дневник…

И шта онда преостаје пензионеру с очигледним вишком слободног времена, са снагом која би још да се покаже и са навикама које траже рад. Моја мајка је знала да каже да за будалу увек има посла. Имам ја ту црту…

Обрео сам се у својој оази на Тари, на дедовини на којој сам још раније саградио кућу. Кућу без окућнице може себи допустити само запослен човек. Пошто више нисам спадао у ту категорију, вишак времена и не баш вишак пара вапили су за тим да се организује окућница. Као поклон за одлазак у пензију, од својих сам колега добио пластеник. Добрано простран и врло солидан. Никад нисам радио на земљи. Нисам имао никакво знање о томе. Па шта. Није то била прва ствар коју је требало научити у зрелим годинама. У сваком случају, некоме ко је стицао вештине на рачунару у педест и некој, пластеник, башта и пољопривредни послови не би требало да буду тешки.

Зоран Премовић-Тара-Соколина
Бављење баштом оплемењује

 

Али, авај. Кликтање мишем ипак је лакше од садње, плевљења и баратања мотиком. Ево, сад постадох типичан пензионер који се жали. Нећемо тако. Сећате се Тагориног „Градинара“. Како слуга моли краљицу да га учини баштованом њеног врта. Ништа лепше и ништа теже. Као живот. Рађање, развијање, зрење, брање плодова и онда крај. Или поновно рађање. Зависи у шта верујете.

Бављење баштом смирује. Оплемењује. Непроцењиво је држати у рукама плодове свог рада. Непроцењиво је спремити салату од парадајза и послужити је деци или гостима који уживају у њој. У мојој породици практикујемо здраву исхрану колико можемо. Како онда имати срца и јурити за количином? Нисам имао дилему: код мене ће се јести здраво. Ђубриво је непожељно под луковима мог пластеника. Осим оног природног, разуме се. А за њега су се побринуле коке носиље. Које су такође нашле своје место у мом домаћинству. Подигле галаму, али, богами и количину јаја. Оне су мени захвалне кад их пустим да се слободно крећу и пасу, лове инсекте и глисте, чепркају по земљи. Ја сам захвалан њима што су без пуно хвалисања носиле некад и по два јаја дневно. На Соколини, најлепшем и најпитомијем делу Таре, поред тога што је највише сунчаних дана у години у поређењу с остатком планине, има доста и кише. Па кад је има, зашто је не искористити? Повезао сам олуке у систем, спровео их у буре за прикупљање воде и цревом довео кишницу до баште. Која је то умела да награди.

Нађе се у том мом измаштаном простору, том шатору детињства који никад нисам имао, и парадајз и краставци прави попут стреле и они изувијани и криви попут Дрине коју гледамо с оближњег видиковца.

Тара- Соколина - Премовић
На Соколини, најпитомијем и најлепшем делу Таре

Има и  грашка, сочног и слатког, паприке – сласне и крупне. Има и неких егзотичнијих врста попут индонежанске бораније. У башти буде блитве и броколија, лука црног и белог, без кога ништа не иде, шаргарепе и кромпира. И босиљка и нане, да терају непожељне инсекте. И да праве друштво жалфији за чај. Поносан сам на лепе жбунове ароније с тамнозеленим листовима и љубичастим готово црним плодовима. Има још тога. И тек ће бити. Јер сам ту љубав поделио и са својом супругом, Марицом.

Зоран Премови--Тара- СоколинА
Марица Премовић: Зоран овладао и кулинарским вештинама

Е, сад, кад се већ хвалим, да поменем и то како сам постао мајстор за хлеб и пецива. То не звучи као велика ствар. Али за човека који до своје шездесете није пришао шпорету и једино знао да спреми јаја (а и то тако да загоре) то је био подухват. Углавном је супруга била задужена за кување. Кад сам се једном затекао сам на Тари и схватио да осим бајатог хлеба немам другог, онда се нешто преломило у овом Балканцу и уз помоћ интернета, брашна и квасца, направих ја први хлеб. Који, додуше, и није био за понос. Један по један… Сад сам задужен за хлеб, лепиње, кифлице, штрудле и друга теста. Некад с интегралним, други пут са белим брашном.

Много сам научио у контакту с природом. Не само ове лепе и практичне ствари. Него и то да је разумем. Да имам страхопоштовање према њој. Да не убијем зверку, него да је пустим. Јер она има свој пут, као што ја имам свој. Ми, људи, смо мали и неважни, а она је велика и моћна. Природа (као и пензионери уосталом) старија је од нас. И ако не због нечег другог, а оно бар због тога, треба да је поштујемо и чувамо. Као и пензионере. Јер сви смо ми део истог живота. Зато, ништа без љубави. Назовите је богом, назовите је енергијом, силом, назовите је како хоћете, само је садите и онда кад вам није до садње.

 

Зоран Премовић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest