Сијерач је и по пространству и по броју житеља међу мањим селима у Средњем Подрињу. Ипак, до овог села се из општинског центра може стићи, веровали или не, преко пет сеоских саобраћајница од којих су чак три асфалтиране. Ипак, овим путевима, ма колико били у добром стању, последњих неколико деценија се много чешће одлазило, а долазило се само у ретким посетама фамилији или на Задушнице, када су бивши житељи и њихови потомци на запарложеним гробљима палили свеће својим прецима и евоцирали успомене на нека одавно прошла времена. У Сијерчу више нема ни свадби ни весеља, нема ни сеоских ни породичних светковина, нестала су прела и сјела, дружења и мобе… Све је мање Сијерачана, житеља овог подрињског села, између Бареша и Јелина, испод Мачорнице и дуж Сијерачке реке. Данас их има таман толико да се могу пребројати за мање од два минута. Већина кућа је опустело, напуштено, а оне куће у којима се оџаци још диме имају најчешће једно или двоје већ времешних чељади. Па ипак, ова прича би могла да буде мало друкчија, ведрија… Тек што се негде, надомак Костојевића, скрене удесно са магистралног пута који води од Бајине Баште ка Ужицу, па када се пређе мостић на реци Рогачици, истог тренутка се ступа у атар села Сијерча. Асфалтни пут, подоста израубован, даље пролази поред познатог рибњака Рада Манојловића и пропиње се даље благом стрмином.
Убрзо, са леве стране пута, уочава се стара, напуштена кућа, на први поглед још у добром стању али зарасла у густо шипражје, трње и остругу. Ту је некада, по сећањима најстаријих Сијерачана, живела „пијана“ Станисава Живанић са својим мужем Рајком. Станисава је одиста волела да добро цугне, али и када је била најпијанија, умела је да „намести и утегне“ сломљену потколеницу несташног сијерачког чокараша, боље и вештије од најбољег ужичког ортопеда. Та њена кућа, која и данас постоји, била је негде пред рат претворена у сијерачку основну школу. То је за оно доба био прави лицеј, данас се тога мало ко може присетити.
А онда даље, када се пређе још мање од једног километра, стиже се до првих Манојловића кућа. Ту је и домаћинство Милице и Милоша Глишића. Нису ни они више тако млади – Милица је на почетку а Милош на крају седме деценије. Овде у Сијерчу су већ 11 година. Када је умро Миличин отац Мирко Манојловић, њих двоје су, као једини наследници, без много размишљања одлучили да очево домаћинство не препусте злој судбини и пропадању.
Милош је рођен у суседном Својдругу, а читав свој радни век, све до пензионисања, провео је у ужичком индустријском гиганту „Првом партизану“. Када су дошли у Сијерач, у Ужицу је остао син Никола са својом супругом. Кћи Јована је запослена у бајинобаштанском Дому здравља, у Бајиној Башти живи са супругом и децом, Павлом и Еленом.Милицу и Милоша нису „занела светла великога града“, па су врелине ужичког асфалта радо заменили за сјерачке пашњаке и шуме. Вратили су се завичају. Ништа им није било лепше ни милије од ведрине изнад Галине Ријеке, оне исте коју је у својој литератури овековечио ваљда најпознатији Сјерачанин, журналиста и књижевник Витомир Павловић: „Завичај јесте мален, нарочито гледан с разних вртина, вртила, локви и вртача; ништа, међутим, мање занимљив и изазован од велеграда, мада је разлика немерљива… Све што упозна, човек упозна у малом завичају. Завичај није домовина; завичај је зенит и надир, и зато не верујем да се само песници враћају детињству и завичају…“ – записа тако Витомир.
Глишићи су своје газдинство веома брзо увећали и стално унапређивали. У њиховој штали су сада четири краве музаре, у посебном боксу је једна јуница која ускоро треба да се отели, а потом ће се и она придружити музним кравама. Ту је и још троје телади. – Млеко свакодневно предајемо Млекари „Спасојевић“ из Бајине Баште, задовољни смо сарадњом са њима. Раније смо производили и сир и млечне производе, имали смо и своју тезгу на бајинобаштанској пијаци наслеђену од родитеља. Од прошле године смо се определили само за производњу млека – каже Милица. Пре годину и по дана Глишићима се догодио и један заиста необичан случај. Њихова крава Кошљанка је отелила четворо телади, три кравице и једног вочића. Било је то велико изненађење, тако нешто нису могли очекивати јер крава није била велика. Набављена је из села Кошаља у љубовијској општини, а претходни газда им је предочио да потиче од јунице увезене из Немачке. Имали су мало тешкоћа да телиће исхране и подгаје, али су и у томе успели. Иначе, каже Милица, у целом Сијерчу, поред њихових постоје још само две краве, власништво њихове стрине Златије у комшилуку. Стрина се, додуше, и даље бави производњом млечних производа, има своје сталне муштерије, а „тезгу“ држи код куће…
– Сву храну за краве и телад производимо на нашем имању – истиче Милош – Углавном имамо довољно сена са наших ливада. Сами правимо силажу која је веома квалитетна за исхрану крава, и она нам буде довољна преко зиме. Од раног пролећа па до половине новембра краве су на испаши по сијерачким ливадама и пашњацима. Милица је сада једна од ретких чобаница у овом крају. Све послове Милош и Милица обављају са својим трактором и скоро свим најпотребнијим прикључним машинама. У свињском обору је велика свиња за „посјек“, а у посебном боксу крмача са дванаесторо прасади. За њих је потребна посебна исхрана, али ни то није велики проблем, јер финансијску сигурност налазе у Милошевој пензији, без које би, ипак, све било много теже.
– До скора смо имали и доста велики малињак који нам је такође обезбеђивао финансијску подршку. Недавно смо део малињака уништили, свели смо га на неких двадесетак ари за које процењујемо да одрадимо, мада то није лако, поготово у сезони брања. Помогну нам, додуше, деца и унуци када дођу… – кажу Милош и Милица, обоје ведри и насмејани, на којима се не може приметити умор од бројних послова.
Текст и фото: Обрад ДОДИЋ
