Након повратка из ЈНА и женидбе Милесом Јовановић, Антоније Лазић из Рогачице започиње са једним коњем кочијашко бављење 1950. године. Његов отац Лазар Лазић, познат и као Лазо Ашировић, је оставио велики посед земље у Ћеранићима и Рогачици својим синовима, Антонија (1927.), Радосаву (1932.) и Миломиру (1934.) Кћери Симка, Милка (Мика) и Јевдокија (Јега), које су биле старије од браће, удајом су се одрекле наследства. И поред великог имања, Антоније је схватио да мора још нечим да се бави. У то време имао је друштво колега кочијаша са шинским колима и углавном са по једним коњем, од којих су најпознатији: Сретен Спасојевић, Панто Спасојевић, Симо (Мујо) Додић, Мићо Супуровић, Јанко Ђунисијевић… Антоније је највише сарађивао са Јанком, тако да су када је било потребно спаривали своје коње у двопрег.
У почетку каријере, а и како је било доста кочијаша за послове у локалу, Антоније се определио за дуже релације, као на пример транспорт и продаја ракије у Хан Пијеску, Власеници, Дрињачи, Зворнику, …. Те туре су трајале по неколико дана. У повратку довозио је жито из Бијељине или Лознице.
У међувремену шинска кола су замењена шпедитером, односно на точкове су стављене гуме, што је транспорт, а и превоз људи, учинило комфорнијим. Број колега кочијаша се смањивао па се Антоније све више окретао пословима у локалу. Најчешће на релације од Рогачице до Бајине Баште.
Антоније је све више постајао превозник који је обављао, како би се данас рекло, линијски превоз (Рогачица-Бајина Башта-Рогачица), ванлинијски-било куда и било када, путнички, теретни, такси, закупљен-свадбе, превоз болесних, превоз умрлих. Био је врло дисциплинован, одговоран и од речи, тако да путници који су из Рогачице желели да путују у Бајину Башту били сигурни да ће тачно у 6,30 часова Антоније доћи у центар Рогачице да покупи путнике. Његов долазак су најављивали прапорци, који су увек били окачени на врату коња као огрлица. У то време није било аутобуских линија или су биле веома ретке. Поред превоза путника обављао је и курирску службу у виду разних куповина робе, лекова, плаћања рачуна, као и других потреба за које су га људи молили да им обави у Бајиној Башти. Петком је поред путника превозио на пијац поврће, воће, бели мрс, ракију. Не само превоз до Бајине Баште, он се одазивао на било које захтеве за превоз до било ког другог места, као и у било које време. Често је превозио болесне до дома здравља. А превозио је и преминуле у болницама у Ужицу или Бајиној Башти. Радо је возио и свадбе, као и туре на вашаре у Бајиној Башти, Перућцу, Дубу, Оклецу.
Што се тиче превоза робе то је углавном био цреп са црепане ”Дрина” у Бајиној Башти, као и цемент са стоваришта ”Кадињача”. Већина кућа у Рогачици, Својдругу, Пашиној Равани, Зарожју, Овчињи, Гвосцу, Оклецу су покривене црепом који је Антоније довезао са црепане. Исто се може рећи и за куће чији су подруми грађени армираним бетоном. За њих је Антоније довозио цемент, а и арматуру. У правцу Бајине Баште возио је дрва за огрев. Имао је и туре превоза столарије (врата и прозори) од столара преко Дрине до железничке станице у Ужицу, где би пошиљку картирао и возом упутио наручиоцу.
Антоније је увек имао доброг коња, нaјчешће само једног, а понекад и два, за наизменично презање. Коњи су му били лепо истимарени са рашчешљаном гривом и репом. Увек са прапорцима. Број тура до Бајине Баште углавном је био по једна, али по потреби је било и две, а изузетно и три. Три туре су биле уочи вашара у Бајиној Башти када трговци, Ваљевци долазе пешке преко Дебелог Брда до Рогачице. Превозио је дању, али по потреби и ноћу, током свих годишњих доба, па и зими по потреби. Када је било снега презао је санке.
Изградњом и пуштањем у саобраћај пута Рогачица-Ваљево (1977) потреба за превозом за потребе села са овог правца је нестала, јер се нормално могло возити моторним превозом. Такође је аутобуски саобраћај појачан и на том правцу, а и на другим правцима ка Бајиној Башти. А и деца су већ завршила факултете и запослила се. Тако је Антоније 1977. године схватио да је време да заврши са својом каријером кочијаша у својој 50.-ој години. Шпедитер је заменио Ладом караван коју је возио и брижно одржавао све до смрти 2005. године.
ПРВИ ФЛАШИРАО РАКИЈУ
Деценијама је Антоније Лазић важио за одличног произвођача ракије. Том послу се више посветио после престанка са кочијашењем. Остало је упамћено да је први у рогачком крају флаширао ракију. На свакој флаши стајала је етикета о пореклу, карактеристикама ракије и њеном произвођачу. Због квалитета била је врло тражена. Љубитељи добре ракије у бајинобаштанском крају звали су је „Антонијевача“
СНАБДЕВАО УЧИТЕЉЕ И ПОПОВЕ
Антоније Лазић имао је добру сарадњу са рогачичким учитељима и поповима. Пошто су они били углавном са стране, преко њега су наручивали разне намирнице и предмете које би им он доносио из Бајине Баште и Ужица. Својевремено је причао да услуге учитељима није наплаћивао и да су га свештеници лепо награђивали за обављени посао. Сарађивао је и са ОШ“ Стеван Јоксимовић“ Рогачица. Њене ђаке и просветаре возио је на разне приредбе и такмичења у Бајину Башти и друга места.
Аутори: Лазар и Надежда Лазић
Приредио за штампу: М.Андрић
