У својдрушком засеоку Баре живи Тијосав Милошевић (92) , један од најстаријих становника општине Бајина Башта. Друга му супруга Јока, родом из Братунца, умрла је пре нешто више од годину дана, деца су отишла својим путевима, а Тијосав је остао сам у кући саграђеној на очевини. Он је једно од 12- оро деце које је имао његов отац Јован из четири брака. У животу је само он.
-Отац се први пут оженио са Стојаном из Сијерча. Мене је родила његова друга супруга Стојка . Она је пореклом из Солотуше. Трећа му је била Десанка из Кремана, четврта Јела из Биоске. Умро је у 64. години – каже Тијосав Милошевић.
Тијосав се женио два пута. Најпре са Косом ( Загорком) из Овчиње, умрла је у 51. години 1986. године, па потом са Јоком из Братунца. Коса му је изродила кћерке Ангелину и Стојку и сина Радомира.
-Имам и сина Бранислава, професора математике у Београду кога сам добио са невенчаном супругом. Помогао сам му да се школује. И данас смо у добрим односима. Обилази ме као и сва остала моја деца и њихови потомци. Зову ме да будем код њих, али мени је најлепше у мојим Барама – вели Тијосав.
Чим се замомчио, првих година после Другог светског рата, кренуо је у свет. Са Розомиром Илићем из суседног овчињаког засеока Козјака отишао је у Сарајево где су радили код грађевинског предузимача Стевана Малеша на изградњи задружних домова у више босанских села. У Сарајеву је стекао дозволу за вожњу камиона од три тоне, касније је положио возачки испит за вожњу камиона са приколицом. У Југословенску народну армију отишао је 1951. године где је на служењу остао годину и по дана. По повратку из армије, директор Земљорадничке задруге из Рогачице Бранислав Илић ангажовао га је за рад на вршалици. Његов задатак био је да брине о мотору „аран“. О вршалици су се бринули и Радиша Бошковић и Божо Глигоријевић.
-Вршај смо обављали у многим селима и у пољима поред Дрине са њене десне и леве обале. Задруга је узимала ушур од два посто од овршене количине пшенице, ражи и зоби. Наша дружина важила је за највреднију, правили смо највећи промет. Пут ме даље одвео у Пљевља где сам радио као возач директора у једном предузећу. Вратио сам се у родни крај 1961. године и запослио као возач камиона у предузећу Ракета. Ту сам остао све до 1989. године када сам отишао у пензију са стажом од 40 година, једног месеца и 12 дана. При крају радног века купио сам камион за себе и активно радио још неколико година као пензионер – причао нам је Тијосав Милошевић док смо у друштву његовог унука Милана разговарали уз кафу са њим у рогачичком престижном ресторану „Код Пистаћа“
У дугогодишњем животу није имао озбиљнијих здравствених проблема. Пре 30 година оперисао је простату и то је све. Жали се једино да му је вид попустио па не може да чита текстове са ситним словима. Од скора при ходу користи штап.
У ШВЕДСКУ ПО КАМИОН
Тијосав је имао много лепих и занимљивих дана из дугогодишње шоферске каријере возећи по Југославији и европским земљама. Он је први довезао камион „волво“ из Шведске кога је купила Ракета. Истиче да га је возио седам година без иједног квара. Био је одувек друштвен, спреман да сваком помогне, да се нашали на свој и туђи рачун. Збо тога је важио за омиљеног возача у Ракети.
ПОПИО ТОНЕ КОКА КОЛЕ
-Алкохол сам ретко пио, врло мало углавном на неким весељима и свечаностима. Моје омиљено пиће била је и остала кока кола. У камиону сам увек имао пакет са десетак флаша. Пијем је и данас. Попио сам тоне тог пића. Кажу да је штетна за јетру. Хвала Богу, мени кока кола не прави никакве здравствене проблеме – истиче Тијосав.
Текст и фото: М.Андрић
