ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ КОЈЕ УВЕК ТРАЈУ
Само годину дана након свог књижевног првенца (збирка прича “Зато мајстор што си чоек”), сада већ познати завичајни писац Мијо Стојкановић излази пред читаоце са новом књигом и новим причама. Већ сам наслов “Брини и о себи девојко”, са ближом насловном одредницом „Јер људи одувек сатиру најбоље међу собом“, привлачи пажњу са неизбежним питањем: Шта ли се то налази између корица?”. Издавач књиге је Народна библиотека “Милош Требињац” из Бајине Баште. Нова Стојкановићева књига је представљена на првој промоцији у Градској галерији.
Мијине приче су животне и, као што сам писац рече, засноване су на стварним догађајима и људима. Главни јунак Владимир, кроз 14 прича, са својим дечачким сновима из једног подрињског села, води нас неизвесном путањом до студентског града у коме доживљава своје личне драме, у којима проналази лични смисао у друштву. Ту је и његова стална потрага за оним што је вредно живљења. На тој путањи је и Марија, која је оличење женске лепоте и људске доброте, која је увек више размишљала о другима него о себи. А онда, та животна путања води Владимира до непознатог града у коме ће остварити успешну новинарску каријеру. Могло би се рећи да у лику главног јунака заправо упознајемо самог писца. Све приче су, дакле, инспирисане периодом студирања, одласком у Ваљево и краткотрајним боравком у Бајиној Башти. Његово приповедање је занимљиво, сликовито, често непредвидљиво, као да има намеру да се никада не заврши, да увек траје. – Говорим о великим пријатељствима, великим искреним љубавима. Такође о тешкој усамљености, јаким емотивним ломовима. Нисам имао потребу да измишљам и замишљам. Заронио сам у стварне личности, у стварни свет – каже Стојкановић.
О. Додић
