Јевтини синови
Негде при крају четврте деценије деветнаестог века, у једној од бројних миграција, са простора старе Херцеговине стигла је у Вишесаву на погледу Дрине бројна породица Јевте Радуловића. Зауставили су се “на самом ждрелу тескобног и влажног кланца кроз који вијуга Војића поток”, одакле се отварају широки видици према Лукама и оближњем Пљескову, где ће недуго затим почети да се развија и нова варошица Бајина Башта. У просторном обележавању будуће чаршије веома важну улогу ће имати тројица Јевтиних синова, нарочито средњи од њих – Цветко, у сећањима и записима хроничара познатији као Цвијо. Иначе сва тројица браће су прихватили презиме Јевтић, као патроним према имену родоначелника Јевте, које је занавек остало бројним потомцима.
У време доласка у Вишесаву Цвијо је имао тек десетак година. Породица Радуловића, потоњих Јевтића, населила се на поседима одакле су се ранији власници муслимани иселили у Босну. Према подацима из Пописне књиге Министарства финансија 1863. године Јевтићи су тада живели у једној породичној задрузи чији је старешина био најстарији брат Мијајило који је са женом Миљаном имао два сина и две кћери. Цвијина жена се звала Тодора, имали су кћер Савку. Најмлађи брат Матија био је ожењен са Аницом и у време пописа имао је три кћери, а након пописа су му се родили и синови Обрен и Милорад. Јевтићи су већ тада били међу најимућнијим Вишесавцима. Имали су њиве, ливаде и шуме у Вишесави, Коларима и на Ослуши, а у Пљескову и Бајиној Башти воћњак, кућу, дућан и механу, као и воденицу на реци Пилици.
По свој прилици Цвијо је био најпромућурнији, свакако и најобразованији од браће. Изгледа да га није много занимало ратарство у Вишесави, па је веома рано изградио воденицу, отворио дућан и прву механу. Прва механа, позната као „Стара Цвијина механа“ налазила се на углу данашње главне и Улице Браће Нинчића, на месту где се данас налази „двојна зграда“. Она је представљала почетак старе чаршије која се формирала одатле до данашњег трга, на коме се 1870. године подиже још једна механа “од печене цигле и на лакат” која је претворена касније у познати хотел „Босна“. Данас, нажалост, ти објекти више не постоје, сем на старим сачуваним фотографијама.
Тако се Цвијо, како су то касније забележили хроничари, сматра једним од оснивача Бајине Баште. Сасвим је извесно да је он веома брзо стекао велики углед међу Вишесавцима и првим варошанима, па је већ 1861. године биран за депутата Преображенске народне скупштине. Касније је у време династије Обреновића још неколико пута биран за посланика Народне скупштине. Био је и старатељ прве основне школе у Бајиној Башти, а зна се да је са народним представницима Ужичког округа подносио интерпелацију да се у Ужицу отвори потпуна нижа гимназија. У познатом попису становништва 1863. године потписан је и као заступник пописне листе за бајинобаштанску општину која је тада обухватала села Пљесково, Вишесаву, Обајгору, Рачу и Бесеровину. У време српско-турских ратова (1875-1878) Цвијо је био и “командир самовољаца преко Дрине и у Заовинама”. Занимљиво је, међутим, да Цвијо једини од браће данас нема својих директних потомака. Савременицима није позната ни судбина његове једине кћери Савке.
Барут од лесковог ћумура
Природно даровит, виспрен и сналажљив, Цвијо је од трговине и механе врло брзо стекао завидно богатство. Ипак, његов прави успон, по свему судећи започео је од производње барута и његовим пласманом на већ обезбеђено тржиште. Није познато где се налазила Цвијина барутана, али је лако закључити да је она представљала неке прве почетке индустријске производње, а њен власник Цвијо Јевтић је тако постао први индустријалац, у тек насталој вароши.
Основна “сировина” за производњу барута био је дрвени ћумур од леске који се најпре млео и претварао у ситан прах. Томе се по утврђеној рецептури додавала “чилска шалитра” и сумпор па се тако добијена смеша месила као тесто. Такво “тесто” би се на крају туцало дрвеним маљевима и сушило у одређеним сушарама. После финалне обраде, добијао се ловачки барут, нешто крупнији за обичне пушке, још крупнији користио се за пушке са већим оловом, а најкрупнији за прангије и топове.
Барут из Цвијине барутане је био доброг квалитета па је лако нашао и тржиште, највише преко Дрине, у Босни, нешто мање у Србији. За продати барут у Босни Цвијо најчешће није узимао новац већ га је размењивао за робу, за со и друге домаће потрепштине, које је потом по знатно вишим ценама продавао у свом дућану у Бајиној Башти. Тако се још брже увећавало његово богатство. У време када је интензивно започело просторно уобличавање данашње чаршије у Бајиној Башти, око 1870. године, Цвијо је изградио и “нову” механу која је данас, додуше донекле реконструисана и адаптирана, остала као једна од најстаријих грађевина у вароши. Механа је, како је забележено, почела са радом 18. јануара 1872. године и тада је имала назив „Нова Цвијина механа”. Имала је собе за преноћиште, шталу, пекару и друге пратеће објекте који су, у скоро непромењеном облику, сачувани и до данас.
(Према сачуваном оригиналу тапије механа је продата 1895. године трговцу Тодору Павићевићу, на државној лицитацији због наплате дугова. У власништву Павићевића је остала све до 1909. године, када је за 12 хиљада динара продата Вукајловићима, познатој породици која се доселила са Јасиковица. Од тада па све до данас ова грађевина у Улици Душана Вишића позната је у чаршији и широј околини као “Барон”, или Вукајловића механа.)
Остао у колективном сећању
Газда Цвијо је био дружељубив и достојанствен, волео је сусрете и разговоре са варошанима и сељацима. Остао је у колективном сећању, у причама и анегдотама. Неке од њих испричао нам је Слободан Рогић, пензионер из Бајине Баште, иначе близак сродник вишесавских Јевтића. (Рогићева мајка Милка је кћи Будимира Јевтића и праунука Цвијиног млађег брата Матије). – Испред Цвијине механе је био један повисок стуб, бандера, на коју се сваке недеље изјутра свечано дизала застава, све уз пуцњеве прангија. Био је то необичан и посебан ритуал који је претходио Цвијином одласку на црквену службу у манастир Рачу. До манастира је одлазио на коњу уз пратњу још десетак својих момака. Био је одевен у свечану народну ношњу. Газда Цвијо је иначе волео да се лепо обуче, да изгледа свечано и отмено и то му је баш лепо приличило – прича Рогић. Није познато до када је Цвијо живео, али је сасвим извесно да није дочекао крај деветнаестог века. Умро је неколико година раније. Не зна се поуздано ни где је сахрањен. Слобо Рогић се сећа, међутим, да је његова мајка својевремено причала да се Цвијин гроб налази на неком старом гробљу, негде на потесу Маћевина. Посебно зачуђује и то да се још нико није сетио да некадашњем оснивачу чаршије и првом индустријалцу Бајине Баште остави бар неко, па макар и скромно спомен – обележје.
Обрад Додић
