СА МАЛО ВОЉЕ МОЖЕ БОЉЕ
Tекстови ове рубрике можда могу да нам понешто помогну, објасне или да на нешто подсете. Садржај није шкодљив, а није ни увредљив, нити нас може увући у неку невољу. За сва појашњења питати аутора ако га сретнете, често докон пролази поред вас. Текстови ове стране одражавају лични став аутора и не морају да одражавају и општи став листа и редакције.
Давно је песник Бранко Миљковић рекао „Уби ме прејака реч“. Некад је реч, а посебно јавна реч, баш била бритка и косила као сабљом. Е мој Бранко, мало да си сачекао навикао би да огуглаш на речи. Данас се ње ретко ко плаши, а камо ли га погоди. Више вреде просте речи из ријалитија него оне јавне и службене речи. Више се верује речима из квази медија, него новинарској речи. Можда су новине и саме допринеле томе? Да ли је она стара прича о цару Тројану још поучна, да завиримо мало у старије време.
Листам неке, сада већ, много старе бајнобаштанске листове. На једним нема године али се да приметити да су око двехиљадите. Читам уводник „Отужан паланачки живот“. Уводничар пише у листу града у коме живи, да се око 90% грађана бави трачевима, а преосталих 10% су тема трачева. Ових 90%, који се баве трачевима, то им даје енергију, и држи их у животу, живе за то. Омладина, каже блеји по кафићима, и то уводничара брине, и брине се за цео град. Чини се да је исти уводничар, у једном од бројева тих новина, видео много пацова који вире иза шалтера, а изговорио је и чувену реченицу „Најзад вода“. Можда је оних 90% требало да оде из града, да град почне да дише. Верујем да је ипак испало боље, да они склоне оних 10%. То вероватно нису биле трачарије већ слобода мишљења, како се у том листу наводи. Није ми јасно да ли сада уводничар негде види „старе канцеларијске пацове“, и где су те паре и пројекти који су тада били намењени Бајиној Башти.
Бајинобаштанске новине из 2000. године, број 58, цео лист има само 27 речи које носе поруку „ми смо за слободне медије“. Ово личи на нечији вапај. Баш су те идеје тада биле савремене. И данас смо сви ми за слободне медије. Сада изгледа само не знамо, која је то слобода која је тих година куцала на врата. Већину медија данас држе и воде им финансије неке европске и светске куће. Ко су стварни власници и уредници? Ко то зна? Баш нам отуда стиже слобода која нам је „требала“.
Исте новине од 2000.године, број 60, у скупштинској хроници говоре како се локални одборници поделили. Једна група СПС, РС и ЈУЛ је издала саопштење „Стоп терору Нато, а друга група СПО, ДС и ДСС су изгласали закључак „Стоп терору над медијима“. Заједничко им је да су сви против терора. Само им приоритети нису били усаглашени. У броју 72. ове новине, опет у скупштинској хроници, кажу да се мора зауставити дивља градња. У истој рубрици се објављује да се доносе одлуке о изради генералних урбанистичких планова за Шљивовицу, Соколину и Ослушу. Имамо дакле борбу за заустављање дивље градње, а у ствари, стварамо услове да се омогући легализација дотадашње, и будуће дивље градње. Чудан метод заустављања дивље градње. Локална власт намерава да преузме део надлежности државе. Како нам је данас са тим амбицијама није тешко разјаснити.
Новинари кад јавно критикују, треба да се чују, кад нешто кажу, да им се верује. Морају увек да добро одмере кад нешто напишу. Свака власт би преко новина, и других медија, требало да осећа пулс народа. Некад се чини да, шта новине пишу, њих уопште не занима. Тренутно су осиони јер их опије власт. Власт ипак прође, Кратко траје, а отрежњење тада не помаже.
Као што се горе, кроз листање штампе, да видети, јавна реч не може да избледи. Остаје скоро заувек. Изговорене лажи се лако разоткрију и истина се не може сакрити. Остаје и даље актуелна она бајка да се козије уши не могу сакрити. Ни данас немамо воду, они који нису гласали за стоп терору Нато, народ је сам санкционисао. Та лажна борба против бесправне градње данас стиже на наплату. Оних 90% грађана града су ту у граду, и можда се и даље баве „трачевима“. Они су оних 10% „великоумних „ склонили на маргине времена. Увреде се тешко праштају.
Нисмо ми народ којег можеш водати тамо-амо. Народ тражи да му се поштује достојанство, и уз мало воље може много боље.
Е’лав
