Нова књига Витомира Павловића: Породична хроника или роман о С(и)јерчу

Корице књиге ДУГА НАД ГАЛИНОМ РИЈЕКОМ

Изненада, ухватих се за књигу „Дуга над Галином ријеком“ Витомира Павловића, новинара и књижевника, рођеног у Сјерчу. Некако у исто време, после много година, пред мене изађоше неки, мени познати Сјерачани, моји земљаци из суседног села, неки драги људи, одавно их више нема…

Оматорило се, богами, али читам:

„Седам деценија отпари откако сам једини пут узјахао на самаре изнад Шапара и одатле, према југу, потражио Адемовце, у пространом С(и)јерчу. Очас их не нациљах. Зелена гама, пашом овештала шареница, изнад треперење – ужарено сунце и запаљено небо. Пландиште с глатким буквама за урезивање имена луда налазе се свуда, Вис и Бареш под смрекама; у наставку Грабовац – поглед преко Гаја, више изнад Честа“.

Сјерач, као на длану.

Витомир Павловић
Витомир Павловић

Породична хроника, али повремено и роман о једном селу које доживљава судбину многих села у Србији. Све је мање Сјерачана, житеља овог подрињског села, данас их има таман толико да се могу пребројати за мање од два минута.  Читам: „Испод извикане енглеске воћке за сајдер протицала је нека река, налик на Флоси или Сеј; испод  наше  кожуваре  јарка из потока, чокорава као мајски млаз бисерне кише у вотњаку. Ема је говорила: Љепота! Љепота! Касније је додавала: Жалосно што нема  народа! Син Дејан је ишао у даљине; какав би  био планинар унук Леон и да ли би Лорена Лола терала тату да је на раменима носи „у висине“. Можда ће једном прочитати ове дедине фантазије“.

Нису то фантазије. То су приче о људима и њиховим животима, о негдашњим Галићима, потоњим Павловићима „са овога и онога света“. Отуда и „Галина ријека“, сјерачки слив „према граници са костојевићким атаром“, која се временом стално преображавала у магловит, митски пејзаж и остала вечита, до данашњих дана.

Витомир Павловић је своје земљаке осликао са свим њиховим врлинама и манама, то су људи чија је „дивља енергија понекад ишла испред главе“. Зато су и приче о њима духовите, али почесто и са укусом горчине, понекад измаме и по коју сузу. Зато се и ова књига чита од почетка до краја без заустављања, увек са неизбежним питањем: шта ћемо наћи на следећој страни? Све до „дуге над Галином ријеком“:

„Дугу нисам  никад затекао на западној страни – бљештала је само са источне половине света, скоро увек на дохват руке. Авај! Каква варка?! Појаљивала се и у двоструком луку, спајајући две долине, опкорачујући  брда. Када  сам први пут видео  пламтећи мост  над Галином ријеком, осетио сам у себи неку слутњу. Трајала је у мени годинама и најзад постала злокобна – дуга   се мењала, коначно и променила. Рајске  боје су ишчезле негде у небесима, а над Галину ријеку се спуштао најпре сив, потом црн лук. У њему нисам могао препознати ни трачак „божјег завета“. Или је то, можда, њена постојана боја, само што је ми не видимо на време)“.

О. Додић

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest