У издању Штампарије “Stefan Co” пред читаоце је изашла нова књига поезије, “једна од оних драгоцених књига, драгоцених са подацима који бивају собом све даљи”, како то у рецензији рече књижевник Милијан Деспотовић. Њен аутор, песник и публициста Милорад Јовановић, већ дуго припада “оној групи носталгичних писаца чија је потреба дневничка, сачувати нешто што заслужује да не оде са њим, или онима који су му записано казивали”.
Милорад Јовановић, данас као пензионер живи у Заглавку, тамо где је и рођен 1949. године. Основну школу учио у Заглавку и Злодолу. Накратко несуђени ковач врзмао се око ковачког меха, а онда стројевим кораком кренуо у живот даље од родног Заглавка. Стигао је тако и до чина заставника прве класе. Службовао у војним касарнама, све до пензије. Заглавак је увек био место коме се враћао и без кога и данас не може. У том лепом крајолику прорадила је уметничка душа и са пуно жара почиње да ствара, да говори оно што му је на срцу, да пише песме. Прву збирку песама „За сваког по нешто“ објавио у ауторском издању 2013. године. Пет година касније објавио и необичну хронику “Читанка Радојевића – онакви какви смо”, у којој је осликао своје земљаке са свим њиховим врлинама и манама. Кнежев двор у Заглавку, поврх Радојевића, могао је бити важан сведок историје од пре два столећа, али је због небриге изложен сталном пропадању и забораву. И када га већ историчари нису могли сачувати, није остало ништа друго сем поета и поезије који, ево, на свој начин, покушавају стиховима да му врате некадашњи сјај и историјски значај.
Мора да је и Милорад Јовановић, још као радознало чобанче са заглавачких пропланака, често пролазио поред дворских зидина и у тим тренуцима склапао своје прве невеште стихове. Догађало се то и “на Селишту поврх њиве, тамо где небо земљу додирује”, некада и у церовој шуми из које се пробијао пун месец “огроман и модро жут”. Будућем професионалном војнику инспирацију су пружали и ветрови са легендарне Кадињаче, и киша са Кондера, и магле са Поникава… “Да се нисам родио не бих имао сећање, памћење и виђење свог постојања и опстајања… не бих знао за Гајкове трешње, зреле, црвене и сочне…” – тако се у његовим стиховима преламају сећања на детињство и село у коме је данас, нажалост, све друкчије, јер “више нема оне зимске идиле ко некад што беше…”. Ипак, песник се од Заглавка не растаје, али и даље пева за нека будућа покољења, за своје унуке којима често посвећује своје најбоље стихове.
О. Додић
