Монографија „Школа на Варди“ Радивоја М. Филиповића

Вредна монографија школи на Варди (1)

На стеновитим и окомитим падинама планине Повлен, која се као летећи ћилим ваздиже повр’ насеља Варда, вире металне алке о којима мештани и посетиоци запредају свакојаке приче. Од Варде, навише, па преко Повлена, простире се равна Србија, некадашњи простор Панонског мора. Веле да се море повукло, а алке су остале. Исто тако, настављајући приповест, веле да су се за алке везивале панонске лађе и котвиле по обалама онога што је данас планински масив Повлена.

Како год, Повлен је гребен Србије. И климатски и ботанички и друштвени, и историјски и свакојаки ини. Од криве Дрине до вијугаве Мораве, простире се архипелаг шума и ливада, села и засеока. Разуђенији је од јадранске обале, валовитији од облака. Преко тог архипелага иселила се Србија Арсенија Чарнојевића у Великој сеоби и отишла навише, Панонији. За Србљем су остале алке.

Преко тог архипелага и данас одлазе ђаци повленских села у равнице и низије српких насеља. Варда на Повлену остаје да чува Повлен, а Повлен да њу надкриљује.

Реч Варда најчешће објашњавају речју чувар. Старим словенским језиком, који смо користили за глагол гледати, мотрити, употребљавали смо реч вардити.  Ко год  дође на Варду и проведе на њој и око ње штогод времена, разумеће зашто ово насеље носи то име. Одређено је и положајем, а ко зна прошлост насеља и овог дела Србије, разумеће да је одређено и временом.

Реч варда прикопчана је и уз име школе која је на њој саграђена. Тако школа на Варди јесте прави чувар знања и предаје га управо онима од којих се изграђују чувари предатог – ђацима првацима. Посебно на овим брђанским крајевима предајемо знање и ђацима пешацима, како малене сеоске дечаке и девојчице који пешке од кућа километрима иду до школе, прозваше народ и просветна струка. Слободан сам назвати их Ђацима ходочасницима. Свакодневно су, по кијамету или распеваном дану, пешке одлазили у школу по знање, с којим су се у тим клупама зближавали. Зато школа јесте храм, храм деце и знања, а пошто смо сви били деца – храм свих нас.

ТРИ ШКОЛСКЕ ПОВЕСНИЦЕ У ЈЕДНОЈ КЊИЗИ

Промоција књиге „Школа на Варди са подручним одељењима у Годечеву и Маковишту“ Радивоја М. Филиповића (Варда, 1943) одржана је у предивном амбијенту школског дворишта Основне школе „Јордан Ђукановић на Варди. О књизи су говорили: др Илија Мисаиловић, рецензент, Жељко Марковић, директор Историјског архива из Ужица, песник Миљко Митровић и аутор, Радивоје Филиповић.

Исцрпан је наш повесничар школе на Варди. Ограничена су прибежишта из којих ће извући податке о томе како се из раштрканих кућа, збирају деца у огромне сале варданске школе и из ње улазе у живот зрелог доба. Учионице су им велике као оне на Магнаурском двору, чији је рад обновио цезар, који се звао никако другачије, него – Варда. Магнаурска школа вуче корен из латинске сложенице Magna aula, што би могли превести са голема сала.  Није горопадно ако големе сале ђачића из школе на Варди, у Годечеву и Маковишту, прикопчамо големим салама училишта у Византији. Јер учење је непрекинута нит што се кроз времена и земљописе, развија, расте, вене и изнова уздиже све до наших дана. Прикопчани смо за њега, као што је оно у нас утиснуто, попут  алки утиснутих у гребенити Повлен.

Тако су многи они ђаци, који су са Варде отишли даље за својим Цариградом, остали везани за своју прву школу. Везан је и наш повесничар, који приповедајући причу о учењу, прича нам о нама, нашим вредностима, нашим сусретањима, мимоилажењима и размимоилажењима. Везан је надасве и онај вардански ђак генерације, који остаје да живи на Варди, након свог школовања. Он је жива алка свима онима који су се одиљали.

Вредност рада нашег повесничара је лако измерљива. Она  се мери дужином ћутања када се књига прочита, придода дужини разговора када о њој причају они који су књигу прочитали. Ова књига је шкриња преливања дана и ноћи, месеца и година, деценија и друштвених навирања преко повленских ливада, гудура и плодих заравни. Ту шкрињу са истим односом треба да отвори и онај вардански ђак генерације који је остао да живи у свом селу, као и онај који је из тог села утекао у насеља страних назива, што не чувају ништа, сем, можда, сећања на повленске магле.

Такође, поклониће се пред њом несретници које је бура југословенског рата бацила на повленске жалове и чија деца у овој школи проживеше најлепше време детињства. Такво детињство им зачинише просветни радници зачинима слатким и бајним, донетим из свих крајева бивше државе. Одасвуда су долазили на Варду да на њој доживе професију слатке горчине, како ју је један просветни радник некада објаснио. Верујемо да нико од њих не бежи од алки са Повлена, него путујући, само полирају њихову површ до сјаја који се претаче у сазвежђа.

Радивоје Филиповић је радом на овој књизи, своју алку позлатио. Тим златом је назначио своју звезду у оном сазвежђу. У свом писанију не могу да не споменем и  мудраца са истока, који рече: „Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека, бићу задовољан“. Сложићемо се – био би срећан да сретне Радивоја Филиповића, јер је Радивоје овом књигом показао да је племенит човек.

Жељко Марковић

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

осамнаест + седам =

Pin It on Pinterest