Раније смо већ писали о необичном пријатељству између Маки Јамагиши из далеког Јапана и деде Симе Јовановића из Калиманића код Скелана. Маки Јамагиши је више од три године провела у мисији своје владе у интернационалној кампањи на обнови опустошених села на подручју Осата у источној Босни, након последњег рата. Све време је живела у Калиманићима, у кући Симе Јовановића. Када је одлазила из ових крајева 2013. године оставила је забележене утиске о својој мисији у Босни у којима истиче: „Ја ћу напустити ове крајеве, али докле год сам жива у сећањима ће ми остати једна веома посебна особа коју сам овде упознала. То је домаћин куће у којој сам живела Симо Јовановић, дугогодишњи становник ових крајева. Без обзира што се помало подсмевао нашем раду, он веома воли народ Јапана и ја му се бескрајно дивим …“
Прошло је доста времена док је млада Јапанка схватила зашто се деда Сима „подсмевао“ њеној мисији. Он је, уствари, оштро иступајући говорио „како је он и његов народ обнављао своју земљу после Другог светског рата“ и на тако свој начин „бранио чојство и достојанство српског народа“. Тако је и Јапанка схватила значај чувене јапанске мудрости да „човека не треба хранити рибом већ га треба научити да лови рибу“.
Деда Симо је умро у јулу ове године, шест година након одласка Маки Јамагиши из Калиманића. Све до тада су били у честом телефонском контакту, а онда, после неколико безуспешних позива, Јапанка је позвала Симиног сина Мићу. Тако је сазнала за смрт свог пријатеља.
Била је хиљадама километара удаљена од Осата, у мисији УН на Филипинима. Ипак, Маки Јамагиши је одлучила да још једном дође у Калиманиће. Догодило се то 22. септембра. Тада је обишла и гроб свог пријатеља, деда Симе.
Пријатељ остаје пријатељ, ма где био, и ма колико далеко био.
Цветко Петров Стојкановић
