Почетком маја 1988. године, тада млад лекар Боривоје Тотошковић, рођени Власотинчанин, изненада се нашао пред необичним изазовом. У потрази за послом, одмах након обављеног стажирања у Лесковцу, листајући по расписаним конкурсима, уочио је да тамо негде, Дом здравља у некој Бајиној Башти тражи младе перспективне лекаре. Није било времена за неко дуго размишљање па је одлучио да конкурише. Убрзо је стигао позитиван одговор – да се одмах јави на посао.
– Требало је донети одлуку од пресудног значаја, а то није било лако – сећа се др Тотошковић – О Бајиној Башти сам знао тек толико да се налази на Дрини, у ужичком крају, да је лепо и пријатно место и ништа више. Знао сам да се у том крају говори најчистији српски језик и да ће мени, из лесковачког краја са „јужне пруге“, то бити посебан проблем. Како се прилагодити неком новом, друкчијем менталитету, да ли ћу успети да се прилагодим људима који друкчије размишљају? Нашао сам се некако разапет између Власине и Дрине. Био сам у дилеми, у једном тренутку сам чак био готов да одустанем, али ме је супруга наговарала да ипак прихватим изазов, ко зна, можда ће то бити и добро. Много година касније сам говорио да је моја Јасминка била паметнија у том тренутку и захваљујући њој донео сам одлуку да идем у ту непознату Бајину Башту. Никада се због тога нисам покајао.
Боривоје се добро сећа тог 17. маја 1988. године када је засновао радни однос у Амбуланти у Костојевићима, као доктор опште медицине. Период прилагођавања није био нимало лак. Највећу помоћ и подршку добио је од тадашњег председника месне заједнице Мила Игњатовића, кога Костојевичани и данас памте као великог привредника који је својевремено препородио развој овог села. Управо захваљујући њему, само два месеца касније, успео је да нађе запослење за супругу. Јасминка је до тада, као дипломирани економиста, радила у власотиначком Текстилном комбинату, а онда је дошла у Костојевиће на место финансијског директора у Земљорадничкој задрузи.
У време када су дошли у Костојевиће Тотошковићи су већ имали двоје деце. Кћи Драгана је имала четири, а син Ђорђе две године. Пет година касније рођена је и друга кћерка Оливера.
– Моји први утисци су били изнад очекивања, убрзо сам се уверио у нека моја ранија сазнања да су ови крајеви око Дрине веома лепи. Бајина Башта ми је личила на неку бању, пуна топлине и добрих, гостопримљивих и занимљивих људи. Наравно, прве пријатељске контакте сам остварио са својим колегама, доктором Симоновићем, Владом Стаменићем, доктором Лештаревићем. Дружио сам се и са лекарима Маром Перић, Оливером Елек, Градимиром… Са њима сам излазио у варошке кафане, преко њих сам упознавао град и околину. Многи моји пацијенти су ми постали драги пријатељи, а имам утисак да су и они мене прихватили са великим поверењем. Већ после неколико година постао сам прави Бајинобаштанин, мада још увек помало са јужњачким нагласком. Уосталом, у Бајиној Башти сам провео скоро исто толико година као у родном Власотинцу – каже др Тотошковић.
Више од шест година Боривоје је радио у Амбуланти у Костојевићима, а потом је, након трогодишње специјализације у Нишу, прешао у Дом здравља у Бајиној Башти, где још увек ради као начелник опште медицине и одсека хитне медицинске помоћи. Супруга Јасминка је истовремено прешла у Војну установу на Тари, где је на месту руководиоца финансијских послова радила све до одласка у пензију.
Све троје деце су у Бајиној Башти завршили основну школу и гимназију. Све троје су били одлични студенти и завршили факултете са просечном оценом изнад „деветке“.
Драгана је завршила Фармацеутски факултет, одсек биохемије, у Београду. На истом факултету је одбранила докторску дисертацију. Ради у лабораторији Дома здравља у Бачу, где живи са својом породицом, супругом и сином Константином.
Ђорђе је кренуо очевим стопама, завршио је Медицински факултет у Београду, специјализирао је неурологију и ради као специјалиста неуролог у Ужичкој болници. Засновао је породицу, има сина Алексу. Најмлађа Оливера је завршила Филолошки факултет у Београду, где и данас живи и ради као професор српског језика и књижевности.
Др Боривоје је одавно међу својим Бајинобаштанима свакако један од најпопуларнијих здравствених радника. Не само код својих пацијената код којих ужива велико поверење. Као велики хуманиста, био је у једном мандату и председник Општинске организације Црвеног крста, а доживео је и то признање да му је својевремено нуђено да прихвати кандидатуру за председника општине. Ипак, то није прихватио из разумљивих разлога: сматрао је да је његово место у здравственој установи, тамо где као лекар специјалиста може да буде од највеће користи.
Тотошковићи никада нису прекидали везу са својим завичајем. За Власотинце их, разумљиво, везују драге успомене из детињства и младости, тамо су им најближа родбина и пријатељи са којима одржавају сталне контакте и међусобно се посећују. Често одлазе на своју Власину, за коју многи тврде да је најчистија река у Србији, а онда се враћају у свој други завичај, на Дрину, ваљда најлепшу реку на Балкану.
О. Додић
