У издању Народне библиотеке “Милош Требињац” из Бајине Баште, недавно је из штампе изашла нова књига Борише Матића “Породични живот и дело”. Тако је овај угледни инжењер, познати грађевински стручњак, у својој 92. години објавио одабране аутобиографске записе, своје белешке из богатог животног и радног искуства, од најранијег детињства до данашњих, пензионерских дана. Књигу је посветио својој супрузи Дивни (1941 – 2022) и рано преминулом млађем сину Дејану (1967 – 2021) – “нека им је вечна слава и на свему хвала”. Бориша Матић је рођен 1933. године у Придолима код Бајине Баште. Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду. Радио је на изградњи подземних објеката скоро у свим републикама бивше Југославије. Учествовао је у изградњи ХЕ “Бајина Башта”, у пројектовању и монтажи висећег моста преко Дрине за потребе изградње хидроелектране. Радни век наставио је у ГП „Ратко Митровић” у Београду и у Заводу за изградњу града Београда. Био је руководилац изградње највеће стамбене зграде у Новом Београду у коју је усељено око 3000 становника. Објављивао је стручне радове у часопису Савеза грађевинских инжењера и техничара Србије Изградња.
Након одласка у пензију бавио се проучавањем завичајне историје Рачанског краја. Дуго и предано је радио на сакупљању архивске грађе, најчешће у Архиву Србије у Београду, па је тако, почевши од 2007. године, објавио пет књига под називом “Рачани кроз векове”. Читава серија Матићевих књига, на близу 3000 страна, препуна је обимне и занимљиве историјске грађе, доступне читаоцима, који на тај начин лакше и сигурније долазе до података о прошлости свога краја, о својим прецима, изгубљеним и заборављеним после бурних историјских догађаја, миграција и сеоба. Књига “Породични живот и дело” већ својим првим страницама побуђује пажњу читалаца. Сећања на детињство у родном селу, на прве дане школовања, на своје комшије и земљаке из завичаја, на догађаје и доживљаје који се увек памте, засигурно никога не остављају равнодушним.
“Родих се у једној малој кући чакмари 21. октобра 1933. године. Кућа од дрвеног роштиља испуњена глиненим ћерпичом циглом помешаном са пшеничном сламом, а покривена ћерамидом, коју је мој отац Радован направио 1927. године кад се делио са млађом браћом Љубинком и Новаком, спремајући се за женидбу. Зими нам је у њој било доста хладно, отац и мајка су је држали топлу ложећи непрекидно ватру у лименом шпорету. Лети је било доста угодније јер се налазила између високих родних дрвета. Био сам немирно дете, увек под претњом мајке брезовим прутићем како би ме смирила… Кад сам проходао и одрастао трчао сам за старијим па сам онако бос, за неки црквени празник, само у пртеној кошуљи побегао за комшијама у цркву брвнару у Дубу…” – тако пише Бориша.
Књига нам пружа обиље занимљивих података из Боришиног живота. Нижу гимназију је учио у Бајиној Башти. Из тог периода у књизи је као прилог дат комплетан Годишњи извештај за школску 1946/47. годину, када је Бориша завршио први разред. У извештају препознајемо многе тадашње гимназијалце, касније угледне варошане. Пажњу привлачи и реченица на крају извештаја: “Ученици су дужни да се и за време великог школског распуста владају према Правилима о владању ученика и да чувају углед своје школе и свој лични”. У књизи Бориша пише и о свом даљем школовању у Чачку, а онда долази и прво запослење и први радни успеси, важна животна искуства на Омладинским радним акцијама и школи резервних официра у Задру, потом и значајни подухвати искусног грађевинског стручњака на разним градилиштима, од Перућца до Београда…
Ту је и пуно љубави и поштовања према својој породици, супрузи Дивни и синовима Горану и Дејану, родбини и пријатељима, колегама и дугогодишњим сарадницима са посла. Сетићемо се тако незаборавних, скоро легендарних ликова са разних градилишта: Боре Јовановића, првог директора Хидроелектране у Перућцу, Раденка Николића, Ђорђа Готуе, Мирослава Јовановића… Њима Бориша посвећује велики простор у књизи, из много разлога…
Многима ће пажњу привући педантна и документована грађа о изградњи Хидроелектране у Перућцу, а касније и о изградњи стамбених блокова у Београду. Некима ће се, можда, учинити сувишним и беспотребним детаљни подаци, табеле, прорачуни и стручне анализе које својим обимом захватају превише страна у књизи, али ће, са друге стране, баш ти делови многима бити од велике користи јер ће на врло приступачан начин моћи много да науче. Те стране ће им, заправо, послужити као добар стручни приручник…На крају књиге, на скоро 70 страна, дат је и детаљан приказ целокупне грађе из Архива Србије, за срез Рачански, коју је Бориша сакупио и поклонио Народној библиотеци “Милош Требињац”, са препоруком да се та грађа обради и скенира, да се тако омогући њено коришћење за даља истраживања и проучавања завичајне историје.
О. Додић
