Документи Ко је Дарја Коровкина

Дарја Кoровкина
Можда нисте знали

КО ЈЕ ДАРЈА АЛЕКСАНДРОВНА КОРОВКИНА

На иницијативу Вукашина Вучићевића, председника Одбора за подизање споменика страдалим житељима Стрмова у ратовима од 1912. до 1918. године Завичајно удружење Стрмово из Бачеваца и тамошња месна заједница, уз помоћ Амбасаде Руске Федерације и Скупштине општине Бајина Башта, у оквиру откривања новосаграђеног поменутог споменика 12. августа 2016. године у Бачевцима поред Дрине открили су и спомен-плочу добровољној руској болничарки Дарји Александровној Коровкиној. Плочу је донирала руска ливница црквених звона браће Шувалов из Тутајева, а постављена је на старој згради основне школе у том месту. Свечаности откривања поменуте спомен- плоче присуствовали су представници државних власти и патриотских организација обе државе и грађани Бачеваца и околних места. Њено откривање побудило је велико интересовање али и покренуло питање ко је била именована Рускиња.

Дарја Александровна Коровкина, рођена је 1888. године у Санкт Петербургу (Петровграду) у Русији. Није познато ни где се ни како школовала али ни кад је и како дошла у Србију. По времешном др Александру Недоку, историчару српског санитета, не помиње се у списковима ни једне руске санитетске војне мисије. Претпоставља се да је дошла самостално убрзо по избијању Првог светског рата, највероватније почетком августа 1914. године.

Српске власти су је из Београда упутиле у Ваљево да ради у тамошњој болници која се нашла у близини фронта. На почетку радила је у Трећој резервној војној болници, која је била смештена у касарнама легендарног Петог пешадијског пука „Краља Милана“ у Ваљеву, а којом је руководио др Милован Бешевић.  Већ после неколико дана Дарја  је затражила да је упуте на ратиште да би била ближе рањеним и болесним српским војницима и могла да им пружи бржу и ефикаснију помоћ.

Тако се обрела у саставу легендарног Петог пука Дринске дивизије II позива у борбама на Гучеву, планини недалеко од Лознице. Према писању Српских новина, тада званичног органа српске државе она  је први пут виђена у стрељачком строју на Курјачици 31. августа 1914. године. Била је у чизмама, копорану и са шајкачаом. У најстрашнијој ватри је превијала рањенике не хотећи (желећи) да се склони.

У тешким борбама код Куртовића колиба истакла се жаром и одважношћу када је у питању помагање повређенима. Забележено је да је као болничарка радила брзо и пожртвовано и једног дана превила више од 100 рањеника. Многи од њих су умрли на њеним рукама а за сваког од њих имала је само лепе, топле и утешне речи. Гледајући велики напор наше војске да задржи надирање далеко бројнијег и технички надмоћнијег непријатеља непрестано је говорила војницима: Кад би знали Руси за ове муке, пожурили би преко Карпата, али ето не знају…..

Неустрашиво је ишла од рањеника до рањеника, превијала им ране, тешила их и чинило се да је непријатељско зрно неће. Онда је дошао и тај кобни дан.  Погинула је тек што се навршио месец дана од њеног доласка на овај део фронта. Рано у јутро 2. октобра 1914. кренула је да превије рањенике у Другом батаљону, код мајора Милоја Јелесијевића на Еминовим водама на Гучеву. Он није био на предвиђеној позицији, већ на коти 708 и она је хтела да му се телефоном јави из земунице и затражи дозволу да дође тамо где је било много рањених бораца којима је хтела да помогне. Док је чекала сагласност, земуницу која се налазила 50 метара иза стрељчког строја погодила је граната прве хаубице коју су Аустроугари изнели на Гучево. Храбра Дарја погинула је, а са њом и капетан Милутин Милојковић. Сахрањена је уз остале српске војнике иза ровова последње одбране на Еминовим водама.

Дарја је од првог дана била пример јунаштва о чему сведочи и сачувани извештај команданта Дринског коњичког дивизиона другог позива, од 10. септембра 1914. године о борбама 31. августа, 1. и 2. септембра код Аде Курјачице, где помињући Дарју наводи:

Као заступник команданта одсека, нарочито морам по дужности истаћи ретко пожртвовање, храброст и најсавесније вршење  своје дужности према рањеницима за све време борбе и дању и ноћу, врло често у киши куршума, непосредно иза првог борбеног реда  – добровољне милосрдне сестре Дарје Александровне из Петограда, која је сама лично превила преко 120 рањеника. За све своје заслуге, милосрдна сестра Алекасандровна заслужује највеће ратно одликовање.

Српски официр и познати књижевник Милосав Јелић (Скобаљ код Смедерева, 1883 – Београд, 1947) међу стихованим портретима јунака из ослободилачких ратова 1912-1918. године  један тај портрет посветио је њој. Песма Дарја Александровна, објављена је у његовој чувеној збирци песама Србијански венац која је још 1917. године штампана у Солуну. Та песма је прештампана и у Забавнику, поменутом додатку Српских новина. Она гласи овако:

 

Бој се бије, срца горе жива,
Дршће искра у блиставу оку
На Гучеву црну и високу,
Дрином изнад зазлателих њива;
Бол врхуни и бол се прелива
Тешком муком, претешким јауком,
А Дарја нас помилује руком,
Ране веже и теши и жали:
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Прска земља и небо се цепа,
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: „Хвала, душо лепа!“
Сестро драга из пространих степа,
Друго нежна из крви и бола,
Ране  наше, ране без пребола,
И ти паде, где су и сви пали…
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Сад Гучевом у вечери касне
Кад се распе злато у месеца
Само Дарја по горама јеца –
Туже, туже јадованке гласне.
Док вечерња зубља не угасне…
Нигда јава са ведрих висина,
Слукти само заробљена Дрина
И разбоји пусти не остали!
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Век касније поред спомен костурнице на врху Гучева откривена је мермерна плоча у њену част. Успомену на њену помоћ српским рањеницима у Бањи Ковиљачи код Специјалне болнице чува и подсећа и један пано. Затим је уследила и активност на подизању спомен-плоче са  почетка овог текста.

Нисмо успели доћи до других података о њој, њеном брачном статусу и потомству. Једино смо запазили да је др Недок ословљава са госпођа што би требало да значи да је била удата. Вероватно је њено девојачко име и презиме било Дарја Александровна, а после удаје њему је је додала и презиме Коровкина.

Нек јој је слава, а наше сећање трајно.

Милорад Радојчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest