Све до завршетка Првог светског рата, највећи број житеља Ужичког, свакако и Рачанског краја, као обућу је носио опанке. Ципеле и чизме носили су до тада само чиновници, војници и понеки од богатијих трговаца. Познато је, например, да је српска војска у Балканским ратовима, па и у Првом светском рату, у 80 одсто случајева ишла на бојиште у опанцима. Све то показује и колике су биле ондашње потребе за опанчарским занатом и занатлијама. Рачански крај је био по томе посебно специфичан. Истина, до половине 19. века прављење опанака није се сматрало занатом у правом смислу, јер је онда готово сваки сељак сам себи правио обућу. Тим послом бавиле су се и жене. Прављење опанака за њих је био посао малтене као плетење чарапа. Прелазак на занатски начин израде опанака у непосредној је вези са новом технологијом прераде коже. Наиме, док су опанци прављени од сирове и нештављене коже, дотле је тај посао могао да ради свако, а чим је требало савладати сложенију технику припреме коже, јавио се и нови опанчарски занат и то, по свим досада познатим изворима, најпре у Ужицу. По томе би се Ужице у неку руку могло сматрати колевком опанчарског заната.
Из сачуваних архивских извора јасно се види да овај занат највише цвета у периоду од одласка Турака, од 1862. до 1870. године. Тада је у Ужицу било толико опанчара и опанчарских радионица да је ова варош постала тесна за њих. Зато ужички опанчари почињу да се селе у друге крајеве Србије, отварајући своје радионице у другим местима.
Овде треба разликовати три врсте опанака у нашим крајевима и то: прешњаци, црвењаци и ђоноваци. Прешњаци су веома примитивни опанци, они су прављени од сирове коже. Опанке прешњаке потиснули су опанци од чињене коже. Опанци црвењаци су били доста бољи, лепши и трајнији од прешњака. Новији и савременији начин припремања коже, који се одржао и до данас, довео је и до израде опанака званих ђоноваци. Чим су се они појавили нестало је опанака црвењака јер су опанци од штављеног ђона били далеко лепши, трајнији, погоднији и далеко удобнији.
Настанак и развитак опанчарског заната непосредно је везан за прелазак на штављење – чињење коже. Да би неко могао правити опанке црвењаке или ђоноваке морао је имати посебне услове: алат, опрему, материјал, а затим и одређено знање и вештину. Морао је, дакле, од узгредног посла прећи на занат. Чим се појавио ђоновски начин штављења коже појавиле су се и неке пратеће делатности. Наиме, пошто се за штавни материјал онда најчешће користио један плод са старих храстових стабала, такозвана шишарка, то се у селима известан део становништва почео бавити сакупљањем ових храстових плодова. У оно време храстова шишарка имала је исту цену као, например, пасуљ. Многи опанчари су напуштали опанчарске радионице и почели трговати са шишаркама, јер у то време, то је био веома уносан посао.
Опанчарски занатлија је морао имати одређену опрему и алат. Сваки од њих је, пре свега, морао имати табану. То је једна мала, примитивна зграда, у којој се кожа киселила а потом штавила. У тој згради су били бурад за штављење коже и други помоћни алат. Табана се обично правила поред чесме са доста воде или поред реке, јер је за овај посао била потребна велика количина воде. Поред сваке табане била је сепија, велика дрвена каца усађена у земљу, широка око два и висока око један метар. Поред сепије се налазио такозвани „кревет“, направљен од дасака, дужине око три а ширине око два метра. У сепији су се коже „лужиле“ ради скидања длаке и месине. У току лужења коже су се муљале нарочитом алатком која се звала „грњало“. Муљање је имало за сврху да уједначи лужину и да скида температуру, како коже у току лужења не би изгореле. После лужења на кожи се обављало шкрињење или „лешење“, то јест, са наличја коже се скидала месина. Најзад се „варговала“, па се добро испирала у текућој води и тек онда се стављала у штавни материјал. Штављење је процес који је изискивао одређено време, а кад се читав тај процес заврши кожа се извади и осуши и тек тада је спремна да се кроји на одређене комаде и да се од ње праве опанци.
На крају овог историјата о опанчарском занату треба рећи и ко су били познати опанчари у Бајиној Башти. То су: Тихомир Радељић, Миленко Аксентијевић, Драгомир Нинчић, Михаило Савић, Илија Поповић, Живан Ордагић, Ранисав Павловић, Богдан Севић, Ранкић Миливојевић, Драги Забуновић, Симо Газдић, Владисав Миливојевић, Радивоје Шибалић, Јово Вуковић, Мишо Јоловић, Обрад Илић, Чедо Нешковић, Добрисав Павловић …
О. Додић
