Када су почетком лета 1968. године „десетак босоногих чокераша, Милија Гљива, Мишко, Шиљо Бојс, Сото, Дивљак, Дејо…, предвођених Чедом Боксером саградили прву кућицу на стени, „на ничијој земљи“, нико од њих није могао ни наслутити да ће ова атракција на Дрини кроз неколико деценија постати заштитни знак и симбол Бајине Баште. Нису могли знати да ће та ћудљива Дрина – Зеленика чак шест пута рушити дело њихових руку и њихове маште, а они ће је опет изнова градити. „Да ли ће је поново рушити – видећемо“, рече Мишко Зузец.
На самом крају ове, јубиларне године, у издању Штампарије „Stefan Co“, пред бајинобаштанске радозналце и носталгичаре, пред читаоце, стиже и књига о овом „ни мањем здању, ни већем чуду“ из пера Владисава Биљића. Промоција књиге у биоскопској сали побудила је, с правом, велико интересовање радозналих Бајинобаштана, аутентичних сведока трајања и „уздизања“ ове необичне грађевине, и свега што се догађало у „бајној“ чаршији током последњих педесет година. О књизи су говорили аутор Владисав Биљић и професор др Бобан Томић, а своја сећања на „настанак једног симбола Бајине Баште“ изнео је Мишко Савић – Зузец, један од оних „чокараша са Дрине“ од пре пола века.
Књига Владисава Биљића је, како се истиче у рецензији Часлава Ђорђевића, врло занимљива и „вешто обликована спомен-књига у којој живот Бајине Баште, Кућица на Дрини и њени битни актери постају један неодвојиви свет, са дубоким прапамћењем на бајковне крајолике, зелену воду, сојенице и неометан боравак у питомој долини. И са присутном индикацијом коју доноси Кућица на Стенчици, а ова књига шири даље: усрећење човека и аутентична лепота живота није у стакленим, челично-небеским конструкцијама у пустошном простору, већ у обиљу боја и, док се на топлом камену, над реком лежи, хвата вечни говор бело-чипкастих водених фигура која брза река ударима у стену ствара. У смислу свега што је напред речено, књига Кућица на Дрини Владисава Биљића је још један креативни узнос њеног постојања, али и сага о малој вароши, људским саодносима, свим оним (анти)јунацима једног места који су, доконајући на обали велике реке, прокљувили да је њено постојање могуће и трајање извесно. Књига изазовна и ретка као чин жанровског и списатељског остварења. Треба је имати и читати као сторију о људској пролазности и потреби да се она учини ведријом и подношљивијом“.
Свакако да је важно рећи и то да је Владисав Биљић у својој посвети написао: „Књигу посвећујем Милији Мандићу Гљиви и свим чаршијским чокарашима и мангупима из 1968, који су, захваљујући свом слободном и авантуристичком духу, без помоћи власти, институција и „шире друштвено-политичке заједнице“ направили, а потом, као зрели и озбиљни људи, обнављали и седам пута за пола века изнова градили Kућу на Дрини – симбол Бајине Баште и Србије…“
О. Додић
