У неким давним временима Луг беше голема храстова шума, препуна храстова лужњака, углавном стогодишњака. По неким казивањима те храстове су посекли Аустријанци, потом Немци, грађу су одвозили Дрином све део Дунава.
Данас је Луг права варошица поред вароши, неодвојиви део градског подручја Бајине Баште. Кажу, да овде живи око једна трећина Бајинобаштана, а ту су смештене скоро све најважније институције. Ту је доскора била и градска индустријска зона. Од храстова лужњака, од којих је остало само име Луг, скоро да нема ни трага.
Остале су само легенде и предања, понеки непоуздани запис. Једну од тих прича забележио је својевремено и Благојица Ристић, самоуки хроничар из Раче:
„ На једном прелу код Милинка Чокића у Рачи, а то је било још давне 1948. године, када сам још био тринаестогодишњи дечак“ – каже Благојица – Неки Обрен Јевтић нам је причао нешто што је раније чуо од извесног Светомира Поповића, а што се односи на почетак 19. века, када је први кмет у тадашњем Пљескову био Глишо Поповић из Раче. Тада су почела и прва досељавања Луга који је тада још био под густом, храстовом шумом. Долазиле су комплетне породице са целокупним иметком и стоком. Прича каже да је једна од тих породица уточиште нашла у пространом отвору неког дебелог храста, а у други сличан храст су сместили стоку. Толико су храстови били дебели, а вероватно стари и по неколико стотина година“.
Данас је, наравно, тешко поверовати у такве приче. Ипак, са великом сигурношћу се може тврдити да је големих храстова било, али да у причама и предањима свакако има претеривања.
Храстова лужњака одавно више нема. Ипак, у Лугу, надомак вароши, између улица ЈНА и Шабана Бешлића, још увек један одолева храст самотњак, можда не толико стар ни толико дебелог стабла као некад, али који буди машту и подсећа на неко давно прошло време. Можда ни казивање Благојице Ристића, који се фотографисао поред последњег лужанског храста, није без основа…
О. Додић
