Авантуризам има дубоке корене у породици Ђурића. Отац Јовице Ђурића је још у младости, трагајући за бољим животом, прокрстарио целу Србију, од бугарске границе до реке Дрине. У Бајиној Башти је започео нов живот и формирао породицу. У почетку је мајстор Јоле често мењао занате да би се скрасио као познат пекар у Бајиној Башти. Тако је и у Јовици све више расла жеља за авантуризмом. У раној младости постаје најпре инспиратор, потом и организатор многих авантуристичких излета. Најпре су то били импровизовани кампови по Тари и у кањону Дрине, где је проводио сваки слободан тренутак. Постао је и страствен риболовац. Потом су следили смелији подухвати, један од њих је и сплаварење реком Таром и Дрином. Високи ниво адреналина је младог Јовицу једно време је приближио и аутомобилским тркама. Тако је осамдесетих година прошлог века једно време био и сувозач познатог рели возача Вићентија из Ужица. Али, Дрини се увек враћао. На овој реци је једном приликом срео и познатог новинара Јована Мемедовића. Био је то, по свему судећи, пресудан тренутак за Јована Ђурића. Од тог дана, два Јована, Ђурић и Мемедовић, постали су стални сапутници на многим авантуристичким путовањима.Јовица Ђурић је код Мемедовића “положио” својеврстан испит правог авантуристе, припремајући и култну емисију “Сасвим природно”, изворно посело у селу Јагоштици на обронцима Таре и Звијезде. Следили су бројни подухвати Јованови у креирању оригиналних епизода у продукцији “Монте Видео”, која се све више учвршћивала на националном медијском сервису – РТС.
Једнога дана дошла је и круна њиховог дружења и креирања авантуристичких подухвата. Пала је одлука… Иде се на “пут свиле” у Средњој Азији, трагом Марка Пола. Јован Мемедовић је ову идеју саопштио свом пријатељу Јовици по повратку из Пекинга, где је извештавао са Олимпијаде 2008. године. Припреме за ову експедицију трајале су дуго. Прво је требало фиксирати термин, а потом се прилагодити климатским условима, обезбедити водиче и сачинити читав план експедиције. На пут су кренули половином септембра 2008. године. Најпре лет авионом до Москве, а потом за главни град Киргистана – Бишкек. У Бишкеку их је чекао водич. Комуницирало се на руском језику. Познато је да је Киргистан, као и већи део Средње Азије све до 1990. године био у саставу Совјетског савеза. По плану, експедиција креће из главног града Киргистана по трагу авантуристе, светског путника и путописца Марка Пола, “путем свиле” и по непрегледним пустињама висоравни Памир која се простире уз границу Таџикистана и Кине, на више од 4 хиљаде метара надморске висине…
Пут их је водио даље кроз Киргистан, непрегледну зелену оазу… То је земља памука и свих врста егзотичног воћа, али ораха понајвише. За Киргистан се с правом може рећи да је постојбина ораха. Даље, кроз Таџикистан их је водио њихов домаћин Ахмет, срдачан и гостољубив човек, какав се ретко среће…На Памиру, уз пут свиле, живи аутохтоно становништво, углавном исламске вероисповести. Људи су врло гостољубиви, али необични по својим навикама и обичајима. Живе углавном номадски, у заједницама, баве се претежно сточарством, Највише времена проводе уз своја многобројна стада, и у својим необичним стаништима – “јуркама”. Обожавају коње. – Наш домаћин Ахмет нам је приредио незаборавно вече у свом кампу где смо упознали како функционишу њихове многољудне породице, њихову ношњу и обичаје. Јован Мемедовић је, по свом искуству, уочио и неке додирне тачке Таџикистанаца и Срба. Неке речи имају исте корене, као и поједини делови њихове мушке и женске одеће. Пробали смо код нашег љубазног домаћина и њихову кухињу, осетили дух изворне музике и националног фолклора. Све је ро доцније Мемедовић поделио са гледаоцима култне емисије “Сасвим природно”. Таџикистан је иначе, по пространству једна од најмањих земаља Средње Азије. На “путу свиле” сретали смо караване камиона који су из Кине “журили” ка Средњој Азији, ка Узбекистану, Ирану, Азербејџану, па даље све до Грчке и Медитерана. Уз пут смо сретали и необичне “караване” староседелачког становништва. Све је то за нас било нешто ново… – прича у једном даху Јовица Ђурић и показује импресивне фотографије…
– Са пута свиле и висоравни Памир поново смо ушли у Киргистан – наставља Јовица своју причу – Кренули смо на завршну етапу нашег авантуристичког путовања, и то кроз Киргистан. Кренули смо од Оша, егзотичног града на крајњем југозападу, другог по величини у Киргистану. Овај необични град уз саму границу са узбекистаном “врви” од необичног света. Наш водич нас је одвео на централну пијацу. Ту се тек може осетити “чар” истока и његових становника, потомака Настрадин Хоџе. Киргистан је мешавина свих азијских народа. На пијаци недоживљеног колорита просто нема шта нема, од игле до локомотиве, од егзотичног воћа до псеће масти за лек бронхитиса… Ту од нашег љубазног водича сазнајемо да је кроз ове пределе и градове, на свом походу ка Индији и Кини, прошао и чувени Александар Македонски. Легенда каже да се, опхрван непознатом болешћу, зауставио на домак Кине и ту скончао. Делови његове велике војске остали су у овим непрегледним пределима Средње Азије. Неки од њихових потомака и данас живе на овим просторима преносећи легенду о непобедивом војсковођи Александру Македонском. У граду Ошу се и завршила велика тронедељна авантура, двојице Јована, Ђурића и Мемедовића. После краћег лета малим авионом до Бишкека, уследио је лет до Москве, па онда и до Србије. Тако се бајинобаштански пустолов Јовица Ђурић “уписао у књигу авантуриста”, раме уз раме са негдашњим Јованчом Мицићем, само што “наш Јованча” није успео да заокружи целу земаљску куглу. Али, живи били па и то дочекали… Јовица и Јован се већ спремају за нову авантуру.
Цветко Петров Стојкановић
