На само тридесетак метара од градског трга, у строгом центру града, у Улици Миленка Топаловића, налази се стара, одавно урушена кућа о којој већ дуго нико не води рачуна.
Окућница је потпуно зарасла у коров, траву нико не коси нити уређује, тако да је то идеално место за легло змија и неће бити никакво чудо ако неко од пролазника страда од њиховог отровног уједа.
Сама кућа изгледа сабласно и личи на праву депонију пуну отпада разбацаног по њеним просторијама, у коме су се сасвим сигурно одомаћили пацови и змије који су ту нашли идеално уточиште. Кров искривљен и пропао са поломљеним цреповима, прозори поразбијани и поломљени. Легло заразе од кога страхују највише комшије и које представља опасност и за пролазнике и ближу околину.
– Колико ми је познато, први власник ове куће је неки Млађо Перовић који је својевремено припадао четничком покрету а после рата осуђен на затворску казну због непријатељског деловања. Потом је дуго година са Десимиром Караклићем радио „Кожари“ у Бајиној Башти на откупу сирове коже – каже најближи комшија Милутин Савић – Кућа је после рата конфискована, потом је општина уступила Милошу Ђукићу који је радио у Комуналном. Он је ту дуго становао. Последњи корисник је био Ненад Филиповић – Бензинац са својом породицом који се одавно одселио. Нико од њих није много бринуо о овој кући и о њеном одржавању, тако да је она стално пропадала, а када су Филиповићи отишли њено пропадање је постало убрзано.
Житељи из Улице Миленка Топаловића и Улице „12. септембра“ су огорчени што нико од надлежних не покушава да реши овај проблем, да уклони ову необичну депонију у центру града и уреди простор на неки прихватљивији начин. С обзиром да је кућа конфискована, јасно је да би локална самоуправа и надлежне инспекцијске службе морале да реагују.
Занимљиво је да се у непосредној близини, на почетку Улице „12. септембра“, налазе и одавно напуштени објекти и простор који би такође могли да доживе сличну судбину, уколико се ништа не предузме.
У тим објектима је, како су хроничари забележили, одмах након Другог светског рата, група радника металске струке поставила темеље металопрерађивачке индустрије у Бајиној Башти. Ту је формирано предузеће „Металац“ које се доцније интегрисало са Транспортним предузећем у Индустријски комбинат „Тара“. Одатле је настало предузеће „Слобода – Тара“ које је крајем прошлог века израсло у највећег произвођача решоа у бившој Југославији и великог извозника производа беле технике. Тог предузећа више нема, али напуштени објекти, који сведоче о његовим почецима и даље постоје, напуштени и препуштени зубу времена. Главна капија је закључана са неколико катанаца већ зарђалих. Ко зна да ли ће икоме пасти на памет да те објекте преуреди и прилагоди некој новој намени. До тада, и овде ће своје станиште наћи змије и пацови. Све то, такорећи невероватно, у центру града.
О. Додић
