Све је почело пре неколико година. Жал за изгубљеним завичајем и осатским ветровима које није могао да заборави Бели Севић из Руме. Дуго се распитивао, до детаља, где данас живе некадашњи Гођевци по Србији и даље у расејању. И све се сложило. На први састанак у завичају одазвало се и старо и младо, сви који су могли доћи. Било је и суза и завета да ће се сваке године уочи Преображења окупити на рушевинама својих домова, а потом на Гођевића брду повише села, уз логорску ватру.
Тако је било и овог лета. Потомци чувеног Милутина Гођевца, неимара из Карађорђеве и Милошеве Србије, похрлили су у завичај. Сада је лакше доћи. Новим путем стиже се за мање од једног сата, од Дрине у Осатска брда. Некада је у Горњим и Доњим Гођевићима живело више од стотину душа…
Истина, сеобе никада нису престајале. Гођевићи су кроз векове многима били етапна станица на путу за Србију, у неки бољи живот. Онда је дошао овај последњи рат који је разорио Југославију, па и Босну и Херцеговину. Гођевићи су сравњени са земљом, ни камен на камену није остао. Потомци чувеног попа Гођевца, који је служио народу читавог Осата у време Турака и Аустрије, дали су се у расејање, али завичај нису заборавили. Потомци познатих неимара Гођеваца настанили су се највише у Ваљеву, па даље у околини Београда, Руми и сремачким селима.
Сада, евоцирајући сећања на своје славне претке, у песми и весељу дочекали су и ово Преображење Господње, са вером у Бога и васкрсење њихових Гођевића, који полако ничу из пепела, као птица феникс. На многаја љета…
Цветко Стојкановић
