У бајинобаштанском селу Сијерач недовно је брачни пар Љубиша и Живана Симић обележио „Дијамантску свадбу“, 60 година брака. То изненађење направили су им син Видан и кћерка Милеса.
– Имамо, што се каже, златне родитеље, марљиве, вредне и изнад свега поштене кућанике. Доживели су лепу старост са 60 година заједничког живота. Тим поводом приредили смо малу свечаност у нашој кући у Сијерчу- каже њихов син Видан.
Љубиша (84) је друго по реду дете у породици Ратка и Винке Симић, која је осим њега имала још још три сина и кћерку. Уз Љубишу у животу је још само Цветко са кућом у Бајиној Башти. У младости Љубиша је савладао ковачки, столарски, пинторски и зидарски занат.
-У ковачкој и столарској радионице, и данас су у дбором стању, радио сам од краја јесени до пролећа, после углавном у грађевини у целом Златиборском крају па и у Београду. Радило се доста, али се лепо зарађивало- вели Љубиша Симић.
Уз све то, стизао је да буде добар активиста, некад се то звало, друштевно- политички радник. Обављао је дужности председника Месне заједнице Сијерач, њеног секретара Свеза комуниста Југославије, члана Општинског већа општине Бајина Башта. Истиче да је некад Сијерч важио за јако село, да је на изборима добијао 390 гласова. Данас у њему младих готово и да нема, остало је неколико десетина старачких домаћинстава.
Кад је дошло време за женидбу, Љубиша није желео да му други помажу око тога већ је хтео да сам изабере своју животну сапутницу.
– Био сам по том питању враголаст. Доводили су ми две девојке, али ја побегнем од куће, нисам хтео ни да их видим, а камо ли да ми буду супруге. Мени је за око запала Живана Вукотић из истог села. Ишао сам јој у чобане, тако се то звало кад момак иде код девојке која чува овце. Њу сам оженио 1957. године и никад се нисам покајао. Подарила ми је сина и кћерку, а они седморо унучућа и четири праунучета. Кроз живот било је понекад и мало љутње између нас двоје, али је то кратко трајало. Живана је баш вредна. Сејали смо кукуруз, пшеницу, раж, зоб, јечам. Садили смо и по 30 хиљада струка дувана. Највећим делом је то она сређивала са децом јер сам ја због мајсторских послова могао да мање помогнем-прича Љубиша.
Живана је из сијерачког засеока Вукотићи. Имала је три сестре и четири брата. У животу су само Чедо и Миленка. На питање како је заволела Љубишу кроз осмех каже:
– Преварио ме, нисам напунила ни 20 година а већ сам постала његова жена. Долазио ми је у чобане, виђали смо се на прелима, игранкама, вашерима. У нашој младости све је било накако лепше него данас. Песма се чула на све стране, комшије су се позамљивале у пословима, помагали смо једни другима. У народу се видела веселост, безбрижност. Све је то пратио велики рад. Знали смо да омркнемо на њиви и да зором опет будемо ту. Поред свих тих послова имали смо и до 80 оваца, три краве, волове.
И деца су нам била радна. Чим су мало поодрасла, прихватала су се посла. Ја и син Видан жели смо сами 1,5 хектара јечма.То ми је било баш потешко, ништа лакше није било ни средити 30 хиљада струка дувана, посадити, окопавати, брати, низати лиске, сушити. Обоје смо дочекали лепе године. Ишли смо неколико пута у Русију где нам је син Видан радио 20 година. Тамо је имао велико грађевинско предузеће. Снаха Галина је Рускиња. Вратили су се из Русије. Купили су кућу са имањем у Рогачици и ту живе. Пазе нас, долазе у Сијерач, одвезу нас код њих. Будемо по неколико дана па се опет вратимо нашој кући. Обоје смо покретни, још помало радимо и добро се слажемо-казала нам је Живана.
Текст и фото: М.Андрић
