ШКОЛА ЖИВОТА НА ЦРНОЈ РЕЦИ
Ускоро ће се навршити 70 година од када су оног врелог 15. јуна 1956. године на пут према Пелагонији у Македонији кренули омладинци ужичке Омладинске радне бригаде “Братство – јединство”. Било их је 145, сви су били ученици ужичких средњих школа, највише из Учитељске, али су ту били и гимназијалци и “економисти”. Било их је, наравно, и из Бајине Баште. Зауставили су се у Омладинском насељу у Брачу поред Црне реке, месту у близини Битоља, одакле се неизбежно могао бацити поглед према историјском Кајмакчалану. – Можда је период од седам деценија за неког превише дуг, али ја се сећам свега до детаља – каже Раде Петковић, тада ученик Учитељске школе, касније познати бајинобаштански просветар, спортиста и друштвено-политички радник – У оно време живог младалачког полета међу ужичком омладином је било веома велико интересовање за одлазак на акцију у Македонију, па је и наша бригада била знатно бројнија него што је то било предвиђено. Сећам се да је командант бригаде био Славко Грујичић, истакнути омладински активиста, а међу бригадирима су били многи касније познати културни радници, истакнути књижевници, политичари. Списак је подугачак, али ћу поменути само неке: Љубивоје Ршумовић, Владан Митровић, Радиша Гачић, Здравко Ковачевић, Велибор Мајић, Изудин Шаљић…Многима је данас тешко објаснити да је све то баш тако било, а учесницима тих догађаја остаје само да се сећају и подсећају тих врелих, жуљевитих лета и да прелиставају старе фотографије и записе.
Многима данас звучи невероватан податак да је тог лета у Омладинском насељу поред Црне реке било око 1500 бригадира, сврстаних у 10 македонских и три српске бригаде. Они су, пуни младалачког заноса и ентузијазма, радили на регулацији Црне реке, највеће десне притоке Вардара. Ова река, иако не много велика, одувек је за време честих водоплава наносила несагледиве штете Пелагонији, највећој и најплоднијој македонској житници. Требало је укротити њену немирну ћуд и вратити је заувек у природно корито, али је истовремено искористити за будућа наводњавања када год то буде било потребно. Посебно захтеван посао је било продубљивање корита реке и израда “рукаваца” са њене леве и десне стране.
– Дисциплина у насељу, а поготово на траси је била на високом нивоу, што би данас било тешко замисливо – сећа се Раде Петковић – Радили смо по систему “покретне фабричке траке”, са крамповима, лопатама и дрвеним колицима. У тој јурњави по даскама, са пуним и празним колицима, зачудо никада није било озбиљнијих повреда. Било је доста напорно, али у неком заносу и такмичарском духу нисмо ни осећали умор. На траси се непрекидно певало, сви смо се такмичили ко ће пре да натовари колица…
Ужичка бригада је била најбројнија и убрзо скренула на себе пажњу не само по изузетним разултатима на градилишту, већ и по необично великом броју девојака, које су скоро све одреда сматране најлепшим у насељу. У сећању су остале неке од њих: Анђелија, Рада, Борка, Весна, Милица.. Многи младићи из других бригада нису скривали своје интересовање за њих, па су почесто посећивали популарни “павиљон Ера”. Било је ту много блиских сусрета, склопљена су и многобројна нераскидива пријатељства.
– Већ у првој декади смо имали најбољи учинак на градилишту и с правом смо очекивали да освојимо ударништво и прелазну заставу. То се ипак није догодило због помало несмотреног инцидента и сукоба са бригадом “Дринка Павловић” из Београда. Они су наш слоган “Јуриш Ере на кубике” преправили у “Јуриш Ере на бандере” и то громогласно почели узвикивати на траси. Ми смо се озбиљно наљутили, дошло је најпре до вербалног деликта а онда и до туче. Захваљујући нашем команданту Славку Грујичићу и њиховом команданту Душану Перковићу, све се завршило на најбољи могући начин. Наше две бригаде су се касније на неки начин и братимиле. Ми смо одмах у другој декади освојили прво ударништво а велики број наших бригадиста се на крају акције окитио ударничким значкама, што је тада било високо и вредно признање – сећа се Раде који је на тој акцији постао двоструки ударник. У његовом живом сећању су остали свакодневни одласци на трасу и повратак у насеље, увек уз песму бригадирску, са младалачким полетом, у безбрижној и веселој атмосфери… Те песме, најчешће духовите и са јасном поруком смишљали су и “компоновали” сами бригадири. За “стиховање” у ужичкој бригади најчешће је био задужен Владан Митровић, па и Љубивоје Ршумовић, који су већ тада најављивали свој улазак на поље српске књижевности. Певало се : “Иде, наступа, не боји се рада, прва ужичка најбоља бригада”, “Ашов, лопата, пијук и колица, то су алати вредног омладинца…”. Било је и оних сасвим духовитих: “Са рада се враћамо ведра чела, смели, страшно смо гладни, ништа нисмо јели…”
У насељу се одвијао активан спортски и културно-забавни живот. Бригаде су се међусобно такмичиле у фудбалу, стоном тенису, шаху… Нарочито су били узбудљиви и занимљиви спортски сусрети са мештанима. Била су то надметања у правом пријатељском и спортском духу.
Бригадне вечери су биле посебан догађај. Ужичани су одувек били духовити познати по свом препознатљивом ерском хумору, тако да су њихови програми били радо гледани и очекивани са посебном пажњом. Омладинска радна акција на Црној реци била је веома значајан подухват у послератној изградњи некадашње Југославије. То показују и важне посете ондашњих високих државних руководилаца, међу којима је посебан подстрек и значај имала посета Лазара Колишевског и Вере Ацеве. – Акција је била права школа живота, једно велико животно искуство које је многима помогло да касније одаберу своје животно опредељење. То време се не заборавља…И данас, у мојој деведесетој години, у мени је остало нешто од оног младалачког заноса и поноса. Неретко у мени зазвони и затрепери она наша песма: Са рада се враћамо насмејана лица, поносни смо синови Титовог Ужица – са сетом казује Раде Петковић.
О. Додић
