ЗУБНА ТЕХНИКА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Љубо Симеуновић. Бајина Башта, најстарији зубни техничар
Љубо Симеуновић

Ускоро ће пуне три године од како је из просторија некадашње зубне технике у бајинобаштанском Дому здравља изашао последњи зубни техничар, па је тако зубна техника у овој установи престала са радом. Од тада у Дому здравља више нема ко да израђује зубе и зубне протезе, што је посебан апсурд, нарочито ако се зна да лица старија од 65 година по закону имају право на бесплатне стоматолошке услуге. Они то право више немају где да користе.

Зубна техника је скоро 65 година држала висок реноме и углед Дома здравља у Бајиној Башти, а зубни техничари, као врсни мајстори овог заната су стално одржавали високе стандарде у квалитету услуга. Били су необично популарни у вароши, познати као „мајстори за лепе осмехе“. Свакако да посебно место заузима најстарији међу њима, Љубомир – Љубо Симеуновић, пензионер већ скоро три деценије, један од оних који је радио у зубној техници још од њеног оснивања, давне 1955. године.

Љубо је рођен у септембру 1933. године у Бајиној Башти. Његов отац Милић је дошао у варош из Јагоштице, био је штићеник Евелине Хаверфилд, а између два светска рата познати занатлија – абаџија. Љубо је у основној школи био одличан ђак, један од најбољих у својој генерацији, па се морало размишљати о његовом даљем школовању. Отац је сматрао да би требало конкурисати у школу за машиновође у Пули, али је убрзо променио мишљење. Определио се за конкурс у школу за зубне техничаре у Београду. Све до тада то се сматрало занатом, али је већ те 1948. године школа била веома атрактивна, па је са разлогом била и велика конкуренција. Ипак, Љубо је био одличан ђак, имао и велике шансе да буде примљен, па се тако и догодило.

– Кренемо тако ја и отац за Београд. Сећам се, ишли смо возом из Ужица, дуго смо путовали. У Београду нађемо неког Перу Синђелића, очевог пријатеља, који је ту имао обућарску радњу. Он нам је доста помогао, али је био немоћан да нам помогне око смештаја, јер зубно техничка школа није имала интернат. Мени се није остајало у Београду, имао сам неку необичну трему, и већ сам размишљао о томе да ћемо се вратити у Бајину Башту. У једном моменту, док смо шетали главном улицом, изненада се заустави један аутомобил, излази неки поштар који препознаје мог оца. Он је био негде од Растишта, служио је војску са мојим оцем и били су баш добри пријатељи. Чуо је какав проблем имамо, позвао нас да дођемо код њега, а да повратак у Бајину Башту не долази у обзир. После сам код њега и становао неко време. Тако ти ја останем у Београду да учим школу – присећа се Љубо својих првих средњошколских дана.

Љубо је школу у Београду завршио 1951. године, а онда прво запослење добио у Чачку. За три године у школи стекао је солидно теоретско образовање, али је са практичним знањем још увек био „танак“. У Чачку је био добро прихваћен, ту је провео око две године, уз рад је још увек доста учио и све више улазио у тајне зубарске технике. Тек на одслужењу војног рока у Скопљу, где је све време радио као зубарски техничар, успео је да достигне високо практично искуство.

Након војске уследио је коначно повратак у родни град, истовремено се запослио у бајинобаштански Дом здравља. Било је то 1955. године, када је у Бајиној Башти и формирана зубна техника.

Мали колектив некадашње зубне технике (3)
Мали колектив некадашње зубне технике
На радном месту са млађим колегом Драганом Лукићем
На радном месту са млађим колегом Драганом Лукићем

– Зубну технику у нашем Дому здравља формирао је Ђоко Николић. У почетку смо ту радили само нас двојица. Почињали смо скромно али са великим амбицијама. Стално смо се усавршавали у нашем послу. Задуживали смо се са материјалом, било је ту и злата, сваки грам је морао да се правда, морало је да се зна где и како је утрошен. Са нама су радили и зубари као стоматолози, они су узимали мере од пацијената на основу којих смо ми радили. Сећам се Раде Зубарке, затим Радмиле Ђокановић, па после и Томе Миљушевића и Милоша Врањковића. Зубна техника се стално подмлађивала и развијала, долазили су млађи зубни техничари којима смо ми преносили наша искуства , они су од нас могли много да науче. Најпре су дошле Нада Ковачевић и Бранка Јемцов, касније Владе Антовић, Драган Лукић, Мила Вуловић, Цица Поповић, Бранка Стаменић, Драга Милосављевић… Сви смо били као једна велика породица која је дуго држала висок реноме и углед  Дома здравља. Све је то остало само у сећањима. Ето, већ неколико година зубна техника у Дому здравља не постоји.

У пензију је Љубо отишао са пуним радним стажом, 1993. године, скоро у исто време када му се родио и најстарији унук. Касније су рођени још двоје унука, са којима је најрадије проводио своје прве пензионерске године. Они су сада већ одрасли, живе у Београду, понекад наврате у Бајину Башту, и то су најлепши тренуци у Љубином животу. Пре пет година умрла је његова животна сапутница Лула, за коју је увек истицао да му је била велики и најважнији ослонац у животу. „Без ње није лако, тешко се сналазим, али живот тече даље“ – каже Љубо Симеуновић.

О. Додић

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest