Године 2011, срели су се у кафани у Скеланима Даут Тихић за време рата војник у муслиманској војсци, и Дане Васић, припадник Војске Републике Српске.Речима из наслова Даут се обратио Дану (по овдашњем не Данету). „Жив сам, како си ме онда убио“, одговорио је Дане. Састали су се још неколико пута и утврдили су да Даут јесте пуцао у Дана. За секунд га је пре угледао. И био је уверен да је Дане мртав .
У овом крају тај догађај је добро познат. У тражењу момената који би помогли у превладавању међусобне мржње и зацељивању рана нас је занимало каквим се тоном, приликом тог првог сусрета Даут обратио Дану. Да ли је у његовом тону било тријумфализма, да ли је помислио, био сам бољи војник од тебе и ти си настрадао. То би значило да ништа није заборављено и да непријатељство и даље траје. Ако је Даут био обрадован што је Дане жив, на томе се онда могло градити разумевање и живот без непријатељства и омразе.
„Није било ништа од тога“, каже Дане. „Није било бахатости ни мангупирања. Даут је седео за столом са двојицом Срба, позвао је мене и мог саговорника код њих, ми смо пришли и он је то рекао. Ја нисам у првим мах поверовао шта он то говори. Касније смо се састали још неколико пута и тачку по тачку, ти си био ту, крцнула је грана, ти си се окренуо, али ја сам те већ држао на нишану“. Први испаљени метак погодио је у цев за чишћење пушке и то је спасило Дана. Он се од удара онесвестио, а следеће метке зауставио је панцир. Даут је прошао мимо Дана да извиди где су остали српски војници, када се вратио није било ни Дана ни пушке, коју је хтео да узме. Није било времена за чуђење и претраживање. Био је октобар 1993. године.
Дана који тада има 23 године, спасио је ујак који је био са њим заједно у акцији извиђања у два села Јагоњи и Јошеви. Ујак тада има 27 година. После краћег опоравка Дане је наставио да ратује. Пошто се Дане бави откупом шумских плодова, предузеће му је у Бајиној Башти, а Даут за живота производњом сира, кајмака и млека у Скеланима, они су договарали заједнички посао овде и у Сарајеву. У међувремену су били актери једног филма и неколико телевизијских емисија.
„Даут се мени чинио разумним и интелигентним човеком. У филму који је о нама Ал џазира снимила он је рекао да му је драго што сам остао жив, јер да има са ким с противничке стране о рату разговарати и послове договарати. Можда је од наших пословних договора нешто могло и бити, али Даут је ухапшен и осуђен на казну затвора, не знам колико дугу. Осуђен је јер је, по оптужби, мучио српске заробљенике, међу њима мог млађег брата од 16 година и првог рођака годину дана старијег. Даут је био командир чете која је држала њих двојицу. Пошто је осам дана имао прилику да гледа мог млађег брата, док је био заробљен, Даут је повезао сличности. А брат и ја смо веома слични. То је моје објашњење, које не мора обавезно бити тачно. Јер како је могуће да запамтиш нечије лице које си видео највише на минут времена. Ја никога не бих запамтио. Даут се разболео у затвору, пустили су га да се лечи и преминуо је у болници.
„Ја сам рођен у селу Јакетићи. Изнад нас су муслиманске куће. Пре рата је код мене долазио један мој старији комшија Вахидин, Муслиман. Молио је да му набавим нешто нафте за трактор. Био је старији од мене, добар човек, радан и скроман. Ценио сам га и помагао сам му колико је било могуће. У току рата сећао сам га се и помислио да би било лепо да се сада сретнемо. Да му кажем: Вахидине, запалисмо један другом кућу, сад смо бескућници и ти и ја. Нема више ни трактора ни стоке, ни фрезе. Ето, шта учинисмо. Али наше зло је закувано у далеким земљама, наши су само успешно спровели туђе зле планове. На неки начин Даут је мени био замена за комшију Вахидина, који је погинуо код Факовића. Људи који нису учествовали у рату не знају шта је рат. И када мисле да знају, не знају. Нису чули јауке рањених, нису чули дозивање болничара да се што пре рањеник извуче и да му се заустави крварење. То су тешке слике и тешка сећања.
„Да ли је рат у БиХ коначно окончан? Није. По обичном свету јесте. Али се с врхова стално потпаљује угарак да се којим случајем не би потпуно угасио. „Ја заиста не могу да мрзим људе, па ни Муслимане. Преваре ме, оштете у послу и у животу, ја помислим ко зна шта их је на то натерало и идем даље.
„Питаш ме могу ли се измирити људи, могу ли сарађивати и помагати једни другима. Ја послом обилазим многа муслиманска села. Разговарам о свему са људима, па и о рату. Обични радни људи су измирени. Они сарађују веома лако. Стари Муслимани кажу како би волели да је наш председник и њихов председник, јер би тако и они били привилеговани, као што мисле да су пажени Муслимани у Санџаку.
„Када би се међу обичним светом организовао референдум с питањем могу ли Срби и Муслимани живети у миру и слози, сигуран сам да би осамдесет одсто људи заокружило: да. Под условом да се у страну склоне Сребреница, наше и њихове жртве, страдања недужних цивилна, запаљене куће. Само што су и наша и муслиманска села све празнија. „Крајем 1993. ја сам напустио рат. Нисам себе више могао да замислим у њему. Имао сам већ двојно држављанство и имао сам где да се склоним.
Иначе да не буде забуне: ја апсолутно подржавам опстанак и оснажење Републике Српске.
Мијо Стојкановић ( Ваљевска искра)
