Јагоштица у загрљају Дрине, село на ивици Србије. Jедино насеље у општини, вероватно и у Србији, без иједног метра асфалта. – У тридесетак кућа једва педесетак житеља. Јагоштица изумире а оживела би градњом викендица – кажу мештани
Стићи до Јагоштице, најудаљенијег бајинобаштанског села, никада није било лако, нарочито не у ових неколико последњих деценија, од како се на овим просторима разбашкарио Национални парк Тара. До Седаљке у Растишту, из правца Бајине Баште, стиже се солидним асфалтним друмом, а потом до Предовог Крста пут се само у неким краћим етапама може назвати “асфалтним”. Тачно на оном месту где се и такав “назови асфалт” завршава – настаје Јагоштица.
Овај важан податак саопштава нам возач Дуле Тадић који се за воланом аутомобила спретно пробија по шумском путу који води ка центру села. Он каже да овуда често пролази. Рођен је у овом селу пре 72 године, а имао је само три годинe када се његов отац са породицом преселио у Бајину Башту. На месту своје некадашње родне куће Дуле је направио скромну викендицу, па ту понекад долази да одмори душу и да се у магловитим сећањима бар за тренутак врати у своје недовршено детињство.
Јагоштица је село на крају свих крајева, на самој ивици Западне Србије, у најлепшем простору Националног парка, са три стране у загрљају Дрине и њеног најлепшег кањона. Њен специфични географски положај осигурао је овом селу две ствари – нетакнуту природу и изолованост. Овде су присутне и неке необичне и необјашњиве супротности. Село је по пространству једно од највећих у бајинобаштанској општини, а по броју житеља сасвим сигурно најмање. У тридесетак кућа овде тренутно живи једва педесетак сталних становника. Највише је оних који су се примакли деветој деценији свога живота, има и оних “млађих” са око 60 до 70 година. Све су то горштаци вредни сваког поштовања који у скоро сваком разговору истичу да живе у најзабаченијем српском селу, али нису сигурни да ли им је та необична титула донела више доброг или лошег.
– Ово је једино село у општини, вероватно и у Србији, које нема ни један квадратни метар асфалта – каже Дуле Тадић – Нема ни фиксних телефона, додуше мобилни сигнал је доста добар али је слаба електрична мрежа па струје почесто нестаје. До Јагоштице се данас тешко долази, али овде није баш лако ни живети. До пре тридесетак година имали смо и редовну аутобуску линију до Чекове Куће, али то су била нека друга времена… Скоро у самом центру села, одакле пуцају предивни погледи ка атарима Тадића, Ђукића, Кнезова…, су црква и школа. Ту у цркви се у време већих празника састају мештани на свечаној литургији коју служи свештеник Мирко, веома популаран и драг гост, омиљен у сваком овдашњем домаћинству.
Сеоска школа је одавно празна и напуштена. Њени последњи ђаци, двоје Стефановића, Бојана и Загорка, испраћени су са својом учитељицом Маријом почетком лета 2008. године. Школска зграда је, рекло би се, у сасвим пристојном стању иако је саграђена тридесетих година прошлог века. Тужно, међутим, изгледају њене просторије, нарочито учионица која засигурно још памти своје малишане и њихове учитеље. Ту је и сала која је некада служила за сеоске игранке и посела, за зборове и договоре, где се окупљала и омладина, али – и тога већ одавно нема. – Можете замислити колико је било потребно напора да се школа направи. Са воловском и коњском запрегом се довлачила грађа и цреп, људи нису штедели себe, а сада све то пропада. Да има памети шкоlа би се могла адаптирати за неке корисне намене, за школу у природи, за ђачке излете … – каже Милоје Симеуновић (72), некадашњи ђак ове школе, који се сећа да је овде некада било и преко 30 ђака. Памти он и некадашње учитеље, Стелу Страњанa, Миливоја Кресовића, нарочито Србу Николића…
Јагоштица, ушушкана под скутом планине Звијезде, где се у сваком тренутку осећа дах Дрине, има доста тога да понуди. За све оне који трагају за плавим небом и чистим планинским ваздухом, ту су брдашца, пашњаци и борове шуме које красе ове егзотичне просторе. Ипак, ово село није само на ивици Србије, већ и на ивици опстанка, каже Владан Ђурић (65). За неких двадесетак година би се могло догодити да овде не буде сталних становника. У село ће долазити само потомци некадашњих житеља, да обиђу напуштена домаћинства и својим прецима запале свећу на гробљу. А не би морало да буде тако. Јер овде је, каже Владан, земљиште плодно и благородно. У Јагоштици ћете, као ретко где, имати прилику да се храните здраво, да узмите залогај најсвежијег и најукуснијег воћа које ћете икада пробати. У Јагоштици постоје и добри услови за сточарство. У добростојећа домаћинства се могу убројати она која имају мале фарме са по неколико грла крупне стоке. То су домаћинства Добривоја Јовановића, Драгана Петровића, Драгана Тадића, Зарије Тадића…
Драгољуб Тадић (57) је међу млађим житељима села. Живи у домаћинству са већ времешним родитељима, па већину послова обавља сам. – Имамо само штете од тога што смо у Националном парку. Имали смо обећања да ће нам се пут до села довести у пристојно стање, али ништа од тога. Сада смо од свих удаљенији него икада, нарочито зими које овде дуго трају, са великим наносим снега, па нам све то отежава дотур хране за стоку, али и за нас. Сада нисмо никоме потребни ни за време избора јер је овде мали број бирача па се никоме не исплати да нас посети нити да нам било шта обећа – истиче Драгољуб.
Драган Тадић (58), пензионер, некада је радио у Националном парку. У његовој, лепо уређеној штали су четири краве и петнаестак оваца. О њима се брине заједно са својом супругом. Син и кћерка су одавно у Бајиној Башти, тамо су засновали своје породице, а у село само понекад свраћају. -Штета је што село нестаје и полако изумире. Мислим да је велика грешка што, например, Национални парк не дозвољава градњу викендица, што би допринело неком бољем животу и да нас буде више. Ко год је овде долазио био је одушевљен, сви су говорили да је поглед који се пружа из Јагоштицe злата вредан. Они то, ваљда, боље виде него ми што смо стално овде… – казује Драган. А онда – Велики Крај. Када ту дођете – нема даље! Одавде, са ивице Великог Краја, котрља се поглед низ окомите литице према Дрини, или у неки други далеки и непознати свет. Поглед као из орловског гнезда, као са Рта Добре Наде…
Обрад Додић
