Поводом Светског дана добровољног давалаштва крви, Црвени крст Бајине Баште организовао је скромну свечаност на којој су додељена признања бајинобаштанским даваоцима течности што живот значи.
Слободан Живановић примио је признање за 50 пута дату крв, а Милан Лукић за 35 давања.
-Добровољни давалац крви постао сам 1982. године у време када сам био средњошколац. Чинио сам то за време служења војног рока и наставио после у цивилству. Осим редовних, било је и ванредних давања. Једном сам прекршио правило да се крв даје након три месеца, дао сам је месец и по дана од претходног давања нашем суграђанину који је имао саобраћајни удес. Било је хитних случајева па сам давао крв из вене у вену- каже Слободан Живановић.
На питање шта за њега значи давање крви, овај стасити Бајинобаштанин, некадашњи рукометаш, вели:
-Треба помоћи сваком кад му треба помоћ, а и кад не треба, јер она је увек некоме потребна. Свако давање крви чини ми задовољство, једноставно се осећам пријатно кад знам да ће моја крв некоме спасити живот. Давање је здраво за организам, то је научно доказано. Верујте, да после неколико давања, то уђе у крв, вене почну да сврбе чим прође три месеца од претходног давања.
Слободановим стопама кренула је кћерка Маријана. Он је на списку редовних давалаца крви.
Милан Лукић је војно лице, заставник прве класе Запослен је на Тари, тренутно је управник репрезентативног објекта Шумске куће која је позната у народу као Титова вила.
-При крају школовања у Сомбору 1995. године први пут сам са друговима из класе дао крв и наставио то да чиним до сада, тако ће бити и убудуће. Како ме је служба водила у разна места, тако сам крв давао у Подгорици, Нишу, Приштини, Краљеву, Београду, ево сада и у мојој родној Бајиној Башти – каже Милан Лукић и додаје да је давање крви за њега првенствено хумани гест.
Овај припадник Војске Србије, попут Слободана Живановића, имао је и ванредних давања.
-Десило се то неколико пута. Последњи пут то сам учинио у мају месецу ове године. Звали су ме да хитно дођем у болницу и дам крв за једну особу. Мислим да је давање крви нешто посебно кад је реч о хуманости, јер најчешће давалац не зна за кога даје крв, а прималац такође не зна од кога ју је добио. Можда би мало више пропагандне активности код младих помогло да се повећа број оних који желе да постану добровољни даваоци. Треба им детаљно предочити шта то значи са медицинске стране, а шта са аспекта хуманости- наглашава Милан Лукић.
Текст и фото: М.Андрић
