Већ недељу дана налазим се у здравом окружењу и јамачно тврдим да су Косјерићани (или Косјерци) то заслужили својим одговорним понашањем. Сви носе рукавице, испред продавница су сунђери са дезинфекционим средством, прописно растојање, нема гужви.
Питам тетку у оближњем селу шта ће јој маска у малинама, каже: „Сине, боље ја да бринем о себи него држава, немају они времена за мене. Има један одавде о коме брине држава, ено га у болници у Београду и добио је корону“ (онкологија, прим аут.). Ето тако Косјерићани размишљају.
Моја комшиница Вера која је стигла са Малте – не излази из куће и једна је од четрдесетшесторо који поштују изолацију. Само увече по светлу знамо да је ту.
Занимљиво је да се и „гости“ који су у Косјерић дошли углавном из Београда овде понашају другачије него у престоници. Одговорнији су, солидарнији, држе се своје викендице и своје баште, нема кафенисања, само се преко плота размењују поздрави.
Предраг Кон је пре неки дан најавио да ће мере за сузбијање корона вируса полако попуштати. Ево идеалне прилике за први корак. Уосталом и из Европе стижу назнаке да ће бити попуштања. Данска је већ вратила у школе децу до 11 година, а од понедељка ће поново бити отворене фризерске радње, стоматолошке ординације… Чеси ће од 27. априла дозволити верницима одлазак у цркву.
Шта би ризиковала Влада Србије да у Косјерићу потпуно укине полицијски час, да дозволи рад, фризерима, угоститељима, да отвори вртић, да омогући спортистима да тренирају… А да општинске власти једино уведу контролне пунктове на улазу у Косјерић, једноставно да неко не унесе вирус.
Каква би то награда била за Косјерићане. А? Нисам неки стручњак за психологију маса, али чини ми се да би оваква одлука значила свим грађанима у Србији, просто вратила би наду у живот. Некако би се назирао крај чамовања у карантину. Људи би имали ведрију тему за разговор, а не само број оболелих и умрлих.
Косјерић је у кризним временима увек био другачији. Овуда је Јосип Броз прошао сакривен у бурету, овде су Немци 1941. године извршили прво масовно стрељање (одмазду). Овде су се крила деца Драже Михајловића. У Косјерићу су се деведесетих година побунили резервисти и одбили да иду на ратиште у Босну или Хрватску, свеједно. Никада Косјерићани нису бринули само о себи.
Знају то људи широм Србије, знају они који су били у Гостољубљу, код домаћина на Варди, у Сечој Реци, Скакавцима… Зато и зову и питају има ли празних кућа, дошли би и сада, не питају за цену.
Власти у Србији имају јединствену прилику да повуку одличан потез. Сваком предлогу се може наћи замерка па и овом, а нарочито ако нешто нећеш да урадиш. Онда нађеш хиљаду разлога зашто то није добро.
Имам и ја хиљаду и једну примедбу на њихов рачун, али овде нећу изрећи ниједну. И какви су знам шта ће урадити, али просто дајем им прилику. Вратите живот у нормалу тамо где су то грађани већ учинили. Срећан Васкрс, свима који га славе.
Миленко ВАСОВИЋ, Портал Нова.рс
