Са стране је изгледало да ће средовечни брачни пар, који се у четвртак ујутро бесним колима довезе на кванташ код стадиона у Ужицу, очас посла машити новчаника, пружити старцу колико тражи и напунити гепек џаковима купуса пре него што настави даље.
Али, поведе се и отеже расправа. Изгур’о купус на 70 динара. Супружници упамтили да су лане кило плаћали више него упола јефтиније, није им јасно откуда сад толика цена, па ударили на трговца Милију Јањића. У лице му сасули да је незасит и да сељачине попут њега хоће да њима, градској господи, скину кожу с леђа. Није Милији било до ценкања, још мање до свађе, али није хтела да оћути мудра глава ерска.
-Види, синовац, овако… Летос на плус 40 ти си се са све четири увис башкарио у хладу сунцобрана и навијао да жега потраје да би се брчкао у мору, а мени су се у њиви гаће знојиле, молио сам Бога за кишу, извиривао у небо е да ли облачка. И сад ме тераш да ти муку продам испод цене, – посве културно, спрам онога што му муштерија рече, одговори Милија Јањић.
Има 70 година, из Луновог Села је, пољопривредник. Ни њему није право што је купус поскупео, али суша учинила своје. Од 24. септембра сваки дан од јутра до мрака је на кванташу. Дође зором са синовима, довезу пун комби купуса, они оду својим послом и врате се увече да повезу оца кући у Луново Село. Тако ће бити док буде било купуса на продају, мада слабо је родило па неће имати чиме да тргује до дубоко у јесен као раније.
Док се муж и жена снебивали хоће – неће да купе купус, Милија натенане сецкао стељу и сланину, каже целоддневно дреждење на ‘ладноћи тражи јачу ’рану. На дохват руке му флашица ракије да крв брже проциркулише кад хладноћа стресе старе кости.
-Узели би сто кила, зар на ту количину нема неки попуст, – упорни су ово двоје успут и заокупљени порукама које им стижу на телефоне.
Река Лужница је летос скоро па пресушила, те је Милија, ноћу кад мало више воде наиђе, морао да устаје да залива купус. До у ситне сате развлачио је црева њивама и наводњавао летину.
-Толико је – колико је, да си икад ушао у њиву и да си свестан колико је била грдна суша, не би имао образ да ме питаш што је скупо. Деде, прочитајде у том телефону да је ђубриво са 42 отишло на 86, – динара, није се дао Милија.
На њивама у Луновом Селу Јањић је прошле године у етапама произвео 70.000 струкова купуса, а ове „на мишиће“ 60.000. Ни део од тога не би дошао на брање да није диринчио по јари и освежење тражио под млазом воде из црева којим је заливао купус. И сад му неко каже да му он дере кожу.
-Ми смо власници агенције, али знамо добро шта је и њива и врућина, имамо велики малињак, у сезони ангажујемо доста берача, – нису хтели да устукну супружници.
Ето пенала за Милију. На свом је терену и као запета пушка спреман за контра напад.
-Малину сте наплатили 400 и јаче динара, а скупо вам 70 за купус? Најбоље би, јелте, било да је малина хиљаду, а купус џабе. Е, сад видите… Имате паре и исплативо вам је да платите бераче, а ја све са двојицом синова. Један је ветеринар, други обућар, чим стигну с пола трче мени у њиву. Гаје, прскају, секу, поломише се. Видите и ово… Вас да изда малина преживели би од другог посла, а ја без купуса не бих имао са чим да зазимим, – бритко је поентирао пољопривредник.
Сад је реч узела жена. Очито да мужевљева дипломатија са сељаком не даје плода, те би она да покуша, само много жустрије. Схватила да је трговац тврд орах и да не може испословати нижу цену, али би вербално да напакости старцу. Милији те овакав је, те онакав је, пустила језик до границе непристојности. А сељак је стрпљиво слушао и меркао од главе до пете. Није се на кванташу за све ове године нагледао тако модерно обучених.
Дрским дамама обично препоручи, ако су већ госпође, да не остављају купус ако им је скуп, него да у папучама прошетају до продавнице и купе вакумирану главицу. Ова је била зрела за ћушку на фињака.
-Селе, да ти нешто рекнем. Гледам те твоје штикле, веће него ова моја пара, – вади Јањић из џепа и развлачи пето’иљадарку.
Није рекао ни реч више.
-Добро, ‘ајде, трпај сто кила, – нема вајде расправљати се Милијом.
Џак по џак, измери Јањић тачно сто кила и утовари им џакове у гепек. Сто пута седамдесет, тачно седам хиљада. Шест „црвених“ плус 900 динара изброја муж из с џепа, од супруге тражи да Милији да још стотку из новчаника.
-Нећемо ситничарити, нисам ја гладан уочи… Сто динара ја частим. Плус ово приде, – пружи им Јањић још три повеће главице.
Испрати их са „живи били и у здрављу да се пој’де,“ добаци још „видимо се догодине, ваљда ће бити јефтиније“.
Настави Милија да сецка стељу. Ово двоје одоше. Изгубили су и време и полемику са сељаком. Зимус ће се најести киселог купуса.
Владимир Лојаница
Милија - Купус
