За оне, сада већ старије Бајинобаштане који доста памте и много знају, година 1978. остаће у сећању као посебно тешка и судбоносна, неки кажу и кобна за читаву варош. Баш те године, због регулације реке Пилице, градски оци донесоше чудан декрет о укидању познатог Пиличког јаза, на коме су много година неуморно и даноноћно радиле познате варошке воденице. И данас се памте Мидодина воденица, власништво Милорада Петковића, па Којина воденица, на крају јаза Поповића воденица, и многе друге… Те године, све ове неуморне фабрике брашна су престале са радом, отишле су у историју и сећања.
Али, јаз није само служио воденицама. Пролазио је Вишесавским пољем пуним ливада и повртњака које је требало заливати. Воденичари су поштовали устаљени ред кога је још давно установио газда Петко, па су за наводњавање били резервисани субота и недеља пре подне. Ограђен врбама које су се надвијале над њим, јаз је изгледао божанствено и био је прави рај за малишане који су се ту играли и проводили време.
Када је јаз коначно „пресушио“ многе воденице су порушене и потпуно заборављене. Данас, међутим, још опстаје и пркоси времену само Чедина воденица у непосредној близини центра вароши, усамљена и тужна, већ оронула, без воде и без живота, само као неми сведок минулих времена. И нема ту више оних чувених ђурђевданских уранака када су се вишесавске и варошке девојке утркивале која ће пре ујутро доћи да се умије испод воденице, јер се у народу веровало да ће тако моћи боље да се уда и да освоји срце чаршијских момака…
Прича о Чединој воденици започела је давно, негде у другој половини 19. века, и неодвојиво је везана за стару горњовишесавску породицу Петковића. Била је то чувена фамилија са великим и уређеним домаћинствима од три велике куће и свим осталим, за оно време пратећим објектима. Све је то опслуживала многобројна и беспрекорно организована чељад. Увек и свагда се знало ко је домаћин у кући, ко је на челу породичне задруге и чија се реч морала слушати.
Петковићи су одувек били махом писмени и креативни људи, од акције. Знали су то и њихови суграђани који су паметно умели да искористе ту креативност и знање, па су управо зато у вароши увек имали понеког од Петковића на високој и значајној функцији. Тако је још у почетку двадесетог века и Петко Петковић био општински деловођа.
Петко је за супругу изабрао девојку из вишесавске породице Јевтића и уз њу је, по старом српском обичају, добио и мираз. Поред шифоњера и столица од пуног дрвета, младиних рукотворина, ћилима и шарених серџада, ту је био и комад плодне земље поред Пилице, тада скоро уз саму варош. Оштроумни Петко „упари“ добијену парцелу и реку Пилицу и дође до занимљиве идеје: изградиће воденицу за потребе чаршијске.
Ускоро на ливаду поче да пристиже тесана борова јапија и камен сакупљан по околини, а онда се изградише камени темељи на које се наслони дрвена надградња. Тако ниче воденица подно Катића брда. Нико тада није ни слутио да ће она једнога дана постати својеврстан чаршијски симбол, препознатљиви топоним и део историје Бајине Баште.
Воденица је имала радну просторију и ону за становање. Имала је три воденична камена набављена негде у околини Трстеника. Два камена су млела кукуруз и „јарму“, а један пшеницу. Искусне вишесавске дрводеље су направиле кошеве за жито, наћве за брашно, бадњеве и осталу дрвенарију неопходну за рад воденице.
Док се градила воденица, Петко је неких пола километра узводно на реци Пилици направио брану, касније познату као Доња брана која је скретала воду из реке у новоископани канал који ће потом постати јаз. Овим јазом вода је долазила до воденице, покретала воденичко камење, а онда преко Вишесавског поља наставила свој пут да би се на крају вратила у Пилицу, негде на крају чаршије.
Газда Петко је био презаузет важним пословима општинског деловође и није могао бити још и воденичар. Морао је наћи замену, а избор је пао на човека који је тада а и доцније Бајинобаштанима био познат као Којо воденичар. Којо је био вредан и умешан у свом послу. Радио је у воденици, имао је жену и петоро деце.
Из тог времена је остао и ценовник услуга: ушур или ујам је износио 5 килограма брашна од једног „метра“ жита. Тај ценовник се никада није мењао, важио је све док је воденица радила.
Памте Бајинобаштани она стара добра времена када је ту поред воденице на Пиличком врелу, испод Катића брда, свакога дана било по пет – шест пари волова са „шинским“ колима, а зими са саоницама. Одзвањале су бронзе клепетуше, а њихов звук се мешао са брујањем воденичког кола. Ту се одвајао ујам, износили џакови брашна и товарили се на кола, све уз воденичарев благослов „потрошите га у здрављу“, најчешће уз понеку шљивовицу, онако с ногу.
Почетком двадесетог века, око 1908. године, поред саме воденице Петко је саградио за оно време модерну зграду од цигле, са прелепом „пластичном“ фасадом, намењену за становање и за издавање под кирију. Једно време ту је била и Женска радничка школа. Баш та зграда ће много година касније, у време Другог светског рата бити највећи Петковића капитал, као њихов једини кров над главом.
Петка у општини, на месту деловође замењује син Чедо, који је, баш као и отац, био ретко образован, писмен и предузимљив човек. Истовремено је и воденица „пуном паром“ наставила са радом, сада под Чединим надзором, све до рата. А рат је донео нове невоље. Многе војске су дефиловале варошким улицама и околним селима, почесто су свраћали и у Чедину воденицу. Сви су се понашали бахато, требало их је нахранити… Ни воденичар Јелисије, Чедин стриц, није се могао супроставити. А када су Бугари запалили Вишесавске куће, међу њима и Петковиће, Чедина многочлана породица је спас потражила у згради поред воденице.
Неком срећом, или чудом, воденица преживи рат. Мада је од Немаца обележена црвеним крстом, што је значило да је треба запалити, није доживела ту злу судбину. Рат је преживео и времешни Петко. Умро је 1949. године, у 78. години живота.
На самом крају рата је умрла Чедина супруга Милица коју су сви звали Јела, иза себе је оставила шесторо сирочади. Чедо је био принуђен да потражи нову животну сапутницу, па је избор пао на Цвету из Драксина, кћерку Милорада Петровића, ратника Солунца и носиоца Карађорђеве звезде. Цвета је прихватила да се брине о деци, а потом је у браку са Чедом родила још двоје деце.
Завршио се и рат, дошло ослобођење. Газда Чедо се вратио у воденицу, сада као воденичар, што ће остати све до смрти, 1977. године. Са супругом Цветом је засукао рукаве, требало је прехранити породицу. Кажу да је тада настао прави процват Чедине воденице, јер је радила као никада до тада. По ко зна који пут се доказала виспреност и видовитост старог Петка, јер је воденица обезбедила опстанак читаве породице.
Само годину дана након Чедине смрти, воденица је престала са радом.
Године пролазе, а Чедина воденица, скоро век и по стара, и даље остаје, само као риба на сувом, без јаза и без живота.
И не можемо да се начудимо: како то да нико од локалних или републичких власти не дође на идеју да на неки начин обележе ово, сада већ култно место, да га преуреде и да му дају нову намену, као вредном историјском споменику.
