Прича коју би Заовинско језеро, оно горње звано Крушчица, могло да исприча је занимљива и лепа, свакако помало и необична. Двоје младих факултетски образованих људи, Андрија Ракетић и Јелена Вицковић, који живе и раде у Београду, одлучили су да своју до сад најважнију животну одлуку потврде тамо где је за њих најлепше, у завичају Андријиних предака, у Заовинама на Тари. Ту, баш на брани прелепог језера, Андрија је својој изабраници, након дугогодишње емотивне везе, уручио веренички прстен, а она рекла судбоносно “да”. Засијао је тако прстен на Јелениној руци и потврдио њихову љубав, чисту као вода Заовинског језера.
А могли су тај свечани, за њих свакако најлепши тренутак, себи приуштити много раније, на неком другом месту. Њих двоје су већ пропутовали светом, били на Сицилији, стизали до Чикага, боравили у Грчкој… Родбини и пријатељима су слали фотографије са тих дугих, незаборавних путовања. Неки од њих су знали да је Андрија на тим путовањима са собом носио и веренички прстен, очекивали су лепе вести, очекивали су и фотографије на којима ће угледати прстен на Јелениној руци. То се ипак није догодило. Са путовања су се враћали препуни утисака, срећни и задовољни, али су чврсто одлучили да своју судбоносну одлуку донесу на неком другом, за њих посебном месту. А то посебно место, за Андрију и Јелену најлепше на свету, биле су Заовине на Тари.
Ту су некада давно живели Андријин прадеда Миладин и прабака Љубица, ту се родила и своје детињство провела и Андријина бака Вера која данас живи у Чачку. Миладин и Љубица су, поред Вере која је била четврта по реду, имали још пет кћери: Милену, Стану, Зорку, Грозду и Софију – Соњу. Њихови бројни потомци никада нису заборавили Заовине, ни своје порекло, ни своје далеке претке. То је и њихов завичај коме су се увек са радошћу враћали, чувајући тако своје огњиште и своју дедовину. Заједничким акцијама су оградили двориште, уредили кућу и прилазе, уредили гробна места. Некако у свему томе предњачио је баш Андрија, млађи Верин унук. Уме он да покоси траву, да уклони поломљене гране са дрвећа, покупи лишће…. Миладин и Љубица су сасвим сигурно, тамо негде, презадовољни што њихово двориште није зарасло у коров и што у њиховој кући, у старом шпорету, замирише свеже испечен хлеб, што га замеси њихова снаха из четврте генерације.
Андрија је дипломирао на Ветеринарском факултету у Београду, тамо је и запослен и успешно гради своју каријеру. Његов старији брат је специјализирао онкологију, а млађа сестра је апсолвент на медицини. Негде се, дакле, код својих праунука провлачи ген старог Миладина који је и сам својевремено био болничар, што је у његово време било равно лекару. Андријина девојка Јелена, од скора и вереница, је такође дипломирала ветерину и сада стажира. Посебно је интересује микробиологија из те области што ће вероватно и бити њена специјализација. Ова наочита Новосађанка је просто заљубљена у Заовине као да је ту рођена. Много воли Тару и Дрину, нарочито прелепо Заовинско језеро. И тако су њих двоје, Андрија и Јелена, крајем септембра, када је у Заовинама посебно леп почетак јесени, дошли у кућу прадедовску са намером да “искључе воду и кућу припреме за наступајуће хладније дане”. Тако су и одлучили да на брани језера кажу своје судбоносно “да”. Тај тренутак су овековечили и на фотографијама.Те фотографије су, кажу, највише обрадовале баку Веру у Чачку која је одувек била носталгично везана за свој завичај.
О. Додић