При крају прошлогодишњег лета на Главној бајинобаштанској улици новинар ББ журнала срео се са Наташом Дамљановић, која је била у друштву зета Зорана Јекића. Позив Јекића на пиће у ресторан “Папарацо“, где је настала ова репортажа, је прихваћен. Уз кафу потекла је прича о сјајној рукометашици и прелепој девојци из Бајине Баште.
– Рођена сам у Љубовији где ми је радио отац Војимир, инжењер за прераду дрвета, а мајка Цвета била учитељица. Убрзо смо прешли у Бајину Башту. У почетку сам играла кошарку. Први мој сусрет са рукометом десио се 1983. године у РК Хидролектрана где ми је тренер била професорица Гоца Јовановић. Имала сам тад девет година. Као кадеткиња била сам у кампу Србије на Борском језеру. Запазили су ме рукометни стручњаци. ДИН из Ниша позвао ме да дођем у њихов клуб, али нисам отишла, јер ми родитељи нису дали да идем док не завршим 8. разред. Потом је уследио камп на Палићу и опет су ме тражили из нишког прволигаша- каже Наташа.
Око изузетнио талентоване рукометашице, играла је на позицији пивотмена, почеле су да се отимају клубови из већих рангова. Стиже понуда из београдског Радничког. Размишљала је да оде у Београд, где јој је брат Саша био на студент, али се она обрела у друголигашу Узору из Ваљева.
-Дошао је председник Узора са сарадницима у РК Хидролектрану и питао ко је ту најбоља рукометашица. Биљана Радовановић им каже да сам то ја.Тако сам са 15 година постала члан тог клуба и ученица првог разреда Економске школе.Ту сам остала две године и играла за сениосрку екипу. Из Ваљева сам отишла у сомборски прволигаш „Бане Секулић“ . На позицији пивотмена у том клубу играла је репрезентативка Југославије Аранка Хорњак и нисам очекивала да ће бити пуно простара за мене- наставља причу Наташа.
Неочекивано Аранка добије херпес и морала је на четворомесечно лечење. Тренер Шандор Катона пружа прилику Наташи и она је максимално користи. Одличне игре и голови отварају јој врата јуниорске репрезентације. Ембарго, уведен од стране светских моћника, онемогућио је да репрезентација Југославије узме учешће на Европском и Светском првенству.
-Убрзо клуб преузима Дунав осигурање са председником Илијом Варничеком. У Сомбору сам дошла 1991. године, остала седам сезона и постала чланица сениорске државне репрезентације. Сомборски куб стигао је до полуфинала Купа купова. Сомбор је град моје младости. Остаје записано да сам у тамошњем клубу успела да будем први стрелац државног првенства у сезони 1995/96. Из игре сам дала 154 гола. У том клубу била сам члан омладинске екипе која је освојила првенство Југославије. У финалу победиле смо Медицинар из Шапца са 18:16. По завршетку мисије у Сомбору, отишла сам у крушевачки Напредак где под вођством тренера Ђорђа Рашића освајамо Сити куп и Куп Југославије- истиче Наташа.
После Крушевца, Наташа је отишла у иностранство. Најпре је била две године чланица шпанског прволигаша Лазероте па ју је пут одвео на годину дана у Италију у РК Сасари.
-Вежу ме лепе успомене за те клубове, нарочито на Сасари из Сардиније са којим сам освојила превнство и Куп Италије иако клуб није важио за фаворита. Мој просек голова по утакмици био је од 7-9, а у Италији остварила сам рекордних 13 голова на једном сусрету. Имали смо сјајну публику која нас је бодрила код куће, али и пратила у гостима.Тријумф у првенству и купу су слављени данима. Сасари је на освајање првенства чекао пуних 30 година-сећа се Наташа тих времена.
Из Италије, као зрела рукометашица, одлази на Исланд где игра до завршетка каријере у 34. години живота. У Викингу је провела три године, а по једну у Гроти и Филкиру. У дугој и богатој спортској каријери мимоилазиле су је повреде. Само је једном имала проблема са коленом, али је повреда брзо санирана.
Наташа није запостављала школу. Завршила је Учитељски факултет у Сомбору где ради као професорица енгелског језика. Магистрирала је, ускоро ће докторирати.
-Имала сам понуда да радим као рукометни тренер. Нисам то прихватила, определила сам се за просветарски позив. Била је то моја жеља, али и мојих родитеља, нарочито маме Цвете, која је пензију дочекала радећи као учитељица- рече на крају разговора Наташа Дамљановић.
СПАСОЈЕ И ГОЦА
-Рукометну азбуку научила сам у РК Хидроелктрана. Дугујем захвалност Гоци Јовановић и тренеру Спасоју Илићу. Они су пуно заслужни што ћу касније у каријери постати репрезентативка и први стрелац југословенске лиге. Сваки спорт па и рукомет тражи доста одрицања, али доноси и пуно лепога. Младима бих поручила да се баве спортом. Онима који су у такмичарском процесу да буду упорни и стрпљиви- истакла је Наташа Дамњановић
Извор: ББ ЖУРНАЛ
