Усред густе шуме недалеко од реке Раче, на око два километра од средњовековног манастира, налази се необично двоструко стабло букве, попут капије. Да ли је „капија“ настала од једног или два стабла, то нико поуздано не зна, па ни Благојица Ристић, сеоски паметар, који за историјом овог подручја трага више од пола века. Ипак, он тврди да је баш ова буква била негдашњим калуђерима поуздан оријентир приликом скривања књига од Турака. Након пропасти немањићке државе, Турци су решили да униште Србима све богомоље, па и Рачу. Међутим, пре спаљивања манастира монаси су, на 12 товара, однели књиге у пећину изнад манастира и зазидали. Важан оријентир за лакше проналажење скривеног блага, била је управо ова букова капија.
– У оно време само са једног места могао се видети улаз у пећину. На том месту калуђери поставише камени белег, од тог камена у правцу пећине, видела се шиљата стена, па на њу ставише крст. По њему је ова стена добила име Крстача и тај топоним се задржао до данашњих дана. Источно од белега се налазила ова букова капија, која је била удаљена 125 корака од цркве – прича Благојица.
Букова капија је скривала тајну скоро 160 година, а онда су у Бању Лађевац крајем 16. века из порушеног манастира Рујно надомак Ужица, стигли први преписивачи и пронашли пећину са скривеним књигама.
На оном истом месту где је био камени белег, монаси су подигли калуђерске испоснице са црквом и као свој бивши манастир посветили су их Светом Ђорђу. Прва преписана Богослужбена књига је довршена 1623. године. У Бањи се скупило доста учених монаха, једни од Ужица, други од Мркшине цркве код Косјерића, а трећи са Цетиња. Према неким непоузданим подацима, у једном моменту их је било близу 300, уз још 200 стражара који су им обезбеђивали рад и чували их од упада Турака. Најпознатији међу њима били су: Кипријан, Доротеј, Христофор, Киријак… Кипријан је ту саставио први старословенски буквар. После сеобе он је свој рад наставио у туђини, у Сентандреји, а тек након више од 100 година Вук Караџић је неколико слова из његове азбуке унео у нови буквар.
Рачанска преписивачка школа се и данас сматра светиоником српске културе и књижевности. Трајала је све до велике сеобе Срба 1690. године. Исте године Турци су спалили и порушили све калуђерске испоснице и малу цркву Светог Ђорђа, тако да се после тога, у шумском беспућу изгубио сваки траг некадашњој преписивачкој школи. Тек 1993. године, управо је Благојица, који је тада био и председник Месне заједнице у Рачи, дошао до занимљивих података који су га упутили у значајан подухват. У јануару наредне године, он је са мештанима Раче „откопао“ темеље скита и место где се налазила преписивачка школа.
-Да би овај крај учинили приступачним за посетиоце, у Националном парку „Тара” су направили стазу поред манастирске воденице на реци Рачи до извора Лађевац, а такође и до остатака калуђерске испоснице, скита са црквом Светог Ђорђа, и букове капије – каже Благојица.
На жалост ову природну реткост, скривену у густој шуми, која броји преко 400 лета, зуб времена опасно нагриза. Није далеко дан када ће се за њу причати: „Била једном једна букова капија…”.
О. Додић
