Одвајкада су Срби, као ретко који народ, у међусобном упознавању, споразумевању, препознавању и шали користили надимке који су већ одавно постали сео њиховог културног идентитета. У многим селима, па тако и у Западној Србији и Подрињу, некада је било тешко замислити особу која, поред крштеног имена и презимена нема и наденуто име. Надимак је најчешће духовити, понекад и подругљиви назив за особе који се користи заједно са правим именом или уместо њега. То име је надевано у разним ситуацијама од родбине, пријатеља, познаника, па и од непријатеља. Надимак има пуни ефекат тек када постане саставни део имена особе којој се даје, тако да је веома тешко уклонити. Зато се и каже: “Можете остати без куће, имања, свега што имате, али вас надимак у локалној средини прати до гроба”. Познато је и да велики број Срба, на својим надгробним плочама, поред имена и презимена уклеше и надимак. Да се зна који је!
Надимци могу бити добијени по разним основама, укључујући физички изглед, карактер, занимање, место порекла, или ма основу нјеке шаљиве ситуације или догађаја. Надимци су тако постали важни за српску културу и народну традицију. Они често одражавају специфичан менталитет, дух поднебља и народну филозофију. Надимци се сматрају јединственим и препознатљивим обележјем личности, а понекад чак могу заменити и службено име у свакодневном животу. Често се додељују из најчаснијих намера, по додворавању, али неретко и по нетрпељивости према некој особи. То су својеврсни белези људи који непогрешиво дефинишу личност човека. Они су и део културног наслеђа које се преноси с колена на колено.
Народ је надевао надимке по занимању, карактеру, по месту порекла, спољашњем изгледу или по некој посебно знаној особини. Та придевана имена су постајала својеврсни белези људи, одраз њиховог специфичног менталитета и филозофије живљења и трајања и непогрешиво су одражавали и дефинисали личност човека.
У неким селима у Подриња и околини Бајине Баште, као например у Заглавку или Добротину, скоро да нема особе која није позната по неком надимку. У Заглавку тако живе:Кинез, Исус, Уштап, Џунџо, Кускун, Телебак, Гујан, Јеверац, Мудоња, Мачак, Зец…, а у Добротину се и данас може срести Тица, Курјак, Чавка или Шароња. У Својдругу је Лијаћ, Коза, Велага, Ширга, Бардак или Ћук, а у Црвици – Белегија, Папагај, Крџа, Свиштило и Ћебо. Пепељ има свог Пјевца, а Солотуша Врапца, Јеверицу и Куђељу. У Рачи су: Патак, Траљо, Јерга и Бамбак, а у Сјерчу Весељко, Чотра и Барат. Није ни Бајина Башта без надимака. На улицама ове вароши увек се могу срести: Лијаћ, Сијалица, Пујдо, Шмака, Чуло, Буџо, Пућо, Сото, Струја, Кобац или Магаре. Безброј је таквих примера, никада их није могуће све набројати.
Надимци код Срба нису давани само појединцима већ и читавим породицама и фамилијама. Занимљиво је да читава географска подручја у Србији имају своје неформалне надимке, који су често облик подсмеха или су увредљиви, али скоро увек с неким одређеним поводом и никад из неке личне користи. Увек је било важно некога надиграти речима и духовно надмудрити.
Ужичане, на пример, сви зову Ере или Ерцови и они су, колико је познато, једини носиоци географског надимка које нико други није осмислио. Надимак је изведен из некадашњег назива Хере с обзиром да Ужичани најчешће воде порекло из Херцеговине. Занимљиво је и то да су Ерцови, уз нишке Мераклије и шабачке Чивијаше, једини чији надимак нема увредљиву конотацију, а прихваћен је као знак мудрости и духовитости, уз још неколико позитивних људских особина.
Одмах до Ера, поред Дрине, низводно од Рогачице, су Сокољани, а још даље у Азбуковици су Кривоторбићи. Некада су се у овим крајевима носиле торбе које су често биле тешке и пуне свега и свачега, због чега су се они који су их носили “кривили” па тако и добили свој надимак. Ваљевци су познати као Подвалаши, а надимак је дошао по легенди о ваљевској подвали по којој је један овдашњи младожења украо младу из Шапца која је требало да се уда за Шапчанина. За Чачане је познато да никада нису радо прихватали надимак Гребићи кога су им други приденули наводно због способности да се огребу и окористе у свакој ситуацији. Постоје и они који су сагласни са звањем Гребићи, али га приписују житељима насеља око Чачка, са леве стране Западне Мораве.
Познато је да су Шапчани кнезу Михаилу Обреновићу извукли чивију из точка, због чега су се његова кола преврнула, а он пао у прашину. Нису то урадили да би му наудили, него да би се смејали, али им је после тога остао надимак Чивијаши. Банаћани су Лале, Параћинце зову Џигерани, Крушевљане Чарапани, Јагодинце Ћурани. Због пољопривредне културе којом се масовно баве, Лесковчанима је прилепљен надимак Паприкари. А сви су Срби, истих корена, само из различитих крајева земље.
Зашто би Параћинац био Параћинац ако може бити Џигеран? Или Пријепољац да буде Пријепољац ако му је већ приписано да је Гушаљ. Тако барем налаже српска логика оличена у потреби појединца или заједнице да величајући себе вређа и понижава друге. Увредљив надимак су Гејаци и Геџе, што у погрдном смислу значи примитиван сељак. Геџама најчешће зову Шумадинце из околине Крагујевца. Сланинари су још један подругљив назив за Војвођане с обзиром на то да су одувек гајили свиње и правили сланину. Несумњиво, надимци су и даље остали важан део српске културе и свакодневног живота. Они се вечито памте, па чак и у оним селима која полако нестају.
Обрад Додић
