После Перише Јаковљевића, Миљко Јакшић (82), најстарији је активни ловац у ЛУ „Соко“ из Бајине Баште. Реч је о пољопривреднику из села Обајгоре који је половином 2018. године напунио шездесет година бављења ловом.
-Отац Мливоје био је ловац, као и моји ујаци Благомир и Новак, па сам лов заволео од малих ногу. Ловачки испит положио сам 1958. године и одмах купио пушку једноцевку коју је продавала, путем огласа, тадашња Станица милиције из Бајине Баште. Касније сам купио руску двоцевку којом и сада ловим. У то време у лов се ишло четвртком и недељом. Ловили смо зечеве и јаребице, а од предатора лисице. Дивљих свиња и срнеће дивљачи није било. Није било ограничења у лову. Најчешће сам одстрељивао по два зеца при сваком изласку у лов. У просеку годишње сам одстрељивао по четири лисице, једне године било их је седам. Лисичија кожа била је вредна и могла је да покрије ловачку чланарину-каже Миљко Јакшић.
Ловачка секција из Обајгоре има 26 чланова. Међу њима влада велико другарство. Често после лова, заједнички испеку јагње и прасе и друже се до касно у ноћ. Кућа Миљка Јакшића је одувек била место где се ловци састају при поласку у лов, ту свраћају и по његовом завршетку. Миљкова супруга Ковиљка увек их је дочекивала са кафом често и са ручком.
-Уз супруга и свекра и ја сам заволела лов. Више пута ишла сам у ЛУ „Соко“ да платим чланарину за супруга. Миљковим путем кренули су и наши синови Драган и Раде. Сећам се да је Раде од прве плате, на моје инсистирање, купио пушку. Обојица имају и карабине. Драганови синови нису заинтересовани за лов, али Радов Немања је наставио дедину и очеву традицију-вели Ковиљка.
Иако је зашао у девету деценију живота, Миљко не помишља да се окани лова.
-Лов ми доноси неописиву радост. У њему се потпуно опустим, рекреирам. Мислим да ми је он донео добро здравље и дуговечан живот. И сад, уочи одласка у лов, имам трему, тако да једва чекам кад ће да сване. Готово увек у мојој дружини су рођак Здравко Јакшић, Милош Тошић и Недељко Васиљевић. Док је био активан, са нама је ловио Радиша Маринковић, настарији и најчувенији живи ловац наше секције са 92. године живота. Ја ћу да ловим док год будем могао, надам се до деведесете- истиче Миљко Јакшић.
ЛОВИО И РУКАМА
Пуно је догодовштина имао Мљко у лову. У недостатку глинених голубова спретност у гађању његова дружина показивала је погађањем камених плочица и флаша бачених у ваздух.
-Једном сам уловио јастреба рукама пошто је јурећи за кокошком улетео у кокошињац и при томе крилима затворио врата. Други пут угледао сам зеца у логи, прикрао сам му се и рукама га ухватио-каже Миљко Јакшић.
Текст и фото: М.Андрић
