Кад вам љубазни домаћин Милан Мандић отвори врата свога стана у згради преко пута Завода за тржиште рада, одмах ће вам у очи, по необичности, пасти изглед ходничког простора. Све његове стране начичкане су дипломама и другим писменим признањима која је он добијао као активни спортиста и тренер. На ходничким зидовима их је 36, за друге није било места. Ту је и ниска од преко 100 медаља и мали кутак са тридесетак пехара као поуздани сведок дуге и успешне спортске каријере Милана Мандића, кога суграђани ретко ословљавају именом и презименом, већ готово увек надимком – Манда. У посебном великом споменару он чува део исечака из штампе који говоре о њему, Кајак клубу Дрини, њеним кајакашима и кајакашицама, репрезентацији Југославије и Србије у кајаку на дивљим водама.
– Спорт је мој живот. У њему сам доживео много лепих тренутака. Подједнако сам волео да се бавим боди билдингом и кајакаштвом. Боди билдинг у време мојих почетака 1969. године био је готово непознат у унутрашњости. Упражњавали су га појединци из већих градских центара. Мени је тај спорт толико прирастао за срце па сам се њиме бавио пуних 38 година, све до 2007. Освајао сам медаље на првенствима Југославије, Балкана и Србије – каже Милан Мандић – Манда.
У једном извештају са првенства Србије из 1970. године, на коме је Манда заузео друго место, наведене су његове телесне карактеристике из времена кад је имао 20 година. Подаци кажу да је био висок 168 сантиметара, тежак 75 килограма, обим груди износио је 115 сантиметара, обим струка 74, бицепса 44, бутине 60 и обим листа 38 сантиметара.
– Остале су успомене на дане младости када сам имао складно тело као ретко ко у Србији. За то је највише заслужан боди билдинг. Пријали су ми погледи бајинобаштанских девојака и момака кад бих се са друштвом нашао на корзоу. У природи је сваког младог момка да има жељу да што лепше изгледа. Мени је у томе боди билдинг био велики савезник – вели Манда.
Након боди билдинга, Милан Мандић је осетио чари кајакаштва на дивљим водама. Дрина је као створена за тај спорт па деценијама привлачи младе да се опробају у њему. Имао је доста добрих резултата као такмичар, још више као тренер КК Дрина са којим је освајао више пута државна првенства, често у свим узрасним категоријама, од пионира, кадета до јуниора и сениора. Он и клуб изнедрили су више репрзентативаца. Занимљиво је да су и Мандина деца, син Петар и кћерка Милица, својевремено били прваци и репрезентативци Србије. Рад и резултати отворили су му место савезног тренера и селектора у кајаку на дивљим водама. Од Кајакашког савеза Србије добио је признање за рад као и признање за животно дело.
И познати књижевник Светислав Басара знао је да цени оно што је његов земљак Манда дао спорту и свом граду па је његов портрет нашао место на омоту књиге „Тајна историја Бајине Баште“.
Кад се поведе прича о Кућици на Дрини, која је постала симбол Бајине Баште, позната у светским размерама, и ту је Манда незаобилазан. Сведок је и учесник њене прве градње.
– Док Кућица на стени није добила светску славу, нико није ни марио за њене прве и касније градитеље. Тада су одједном почели да је својатају многи. Недавно је Владислав Биљић написао књигу о тој кућици. Свиђа ми се како је написана, али и у њој има нетачности – истиче Манда.
СПОРТ ПОМОГАО ДА ПРЕЖИВИ
Пре годину дана Милан Мандић имао је тежак облик можданог удара. На срећу преживео је и сада је у фази опоравка.
– Мој спортски организам изборио се са недаћама које доноси мождани удар. Лекари кажу да је то било пресудно и да опоравак тече у добром смеру. Сада могу да ходам, нормално комуницирам. Свакодневно препешачим и до три километра. Мало ми штап помаже, али се надам да ми ускоро неће бити потребан. Жеља ми је да се потпуно опоравим и колико-толико помогнем мом Кајак клубу Дрини – каже Манда.
М. Андрић
