АКЦИЈА – ШКОЛА ЖИВОТА, ДРУГАРСТВА И НЕИМАРСТВА
Можда би у неким другим, свакако лепшим временима, период од 60 година био добар разлог за нека лепа сећања на нека давна акцијашка времена, када су многи омладинци, пуни младалачког заноса и ентузијазма, градили земљу и истовремено ширили другарство, братство и јединство. Многима је данас тешко објаснити да је све то баш тако било, а учесницима тих догађаја остаје само да се сећају и подсећају тих врелих, жуљевитих лета и да прелиставају старе фотографије и записе. Тог лета, почетком августа 1963. године, на Омладинску радну акцију, изградњу ауто-пута Београд – Скопје, кренула је и бригада „Народни херој Душан Јерковић“ из Титовог Ужица. По тадашњем кључу, Бајинобаштани су у тој бригади имали седам места за седам одабраних омладинаца. Омладинско и партијско руководство (Иван Јеличић, Мићо Мандић и Средоје Ковачевић) имали су необично тежак посао да од стотинак заинтересованих одаберу седам најбољих. Било је ту и плача у сали Општинског комитета, многи су остали разочарани, али друкчије се није могло. Тако су у Ужице отпутовали: Симо Милисављевић, Томислав Вучићевић, Драган Станојевић, Станимир Митровић, Никола Мијатовић – Рус, Владимир Акановић и најмлађи од њих – Љубиша Илић, тадашњи средњошколац из Економске школе.
Љубиша се и данас сећа како је бригада испраћена из Титовог Ужица и са песмом отпутовала ка Осипаоници. Смештени су у Омладинском насељу „Будућност“ у Коларима, где су најпре имали систематски преглед. Неколико омладинаца је тада враћено из насеља, није им дозвољено учешће на акцији. Међу њима је, каже Љубиша, био и Никола Рус, што је било велико изненађење. Није прошао лекарски преглед, највероватније због тога што је пред ординацијом непрестано галамио, ударао се у груди па му је тако и притисак „скочио“ таман толико да га строга лекарска комисија врати са акције.
Већ првог дана на акцији Љубиши се догодио необичан случај.
– Пресвучемо се ми у бригадирске униформе па на трасу аутопута, на последњој деоници од Осипаонице до Београда. Када смо се вратили после шестосатног ударничког рада, чујем на разгласу да се „Љубиша Илић позива да дође у разглас“. Зачудим се, откуд мене зову, између 12 бригада из целе Југославије. Дођем тамо, а они ме питају где ми је торба, ја кажем „у шатору“. „Шта сте имали у торби?“ Кажем, то је плава торба са белим канапом, у торби фармерке и италијанска мајица. Изнесоше они торбу, отворише, све се слаже. Питам, о чему се ради, а они кажу: твој друг који је враћен препознао торбу код неког дечка, тражио да је погледа и када се уверио чија је, дао је торбу возачу и цедуљу са мојим именом, да ме пронађу. Такве две торбе смо ја и Рус пре поласка купили у књижари код његове сестре Вере.
У Омладинском насељу Љубиша се први пут срео и са Слободаном Милошевићем и Миром Марковић, тада су били омладинци, много година касније су ималиу важну улогу у политичком и друштвеном животу Југославије и Србије. Они су били смештени у бараке, у много бољим условима, док су бригадири спавали у шаторима. „Штаблије“ нису биле популарне ни омиљене међу бригадирима, јер „док ми копамо, они се шепуре по баракама“. Иван Бекјарев, доцније познати глумац, био је задужен за културно-забавни живот у насељу, водио је конферансу на приредбама и концертима, сваке друге или треће вечери. Сналажљиви Љубиша је врло брзо стекао углед међу „штаблијама“ који су неколико пута његов кревет проглашавали за најуређенији у насељу. Знао је и шатор и простор испред шатора да уреди, тако је „скупљао поене“ и био међу најбољим бригадирима. Неколико пута дизао заставу на јарбол, што је било посебно признање, све уз химну „Хеј, Словени“.
Била су то лепа времена, остала у трајном сећању, времена „неимарства, љубави и другарства“. Радило се на траси шест сати, било је довољно времена и за друге активности.
– Проценим ја да немам много шанси да се такмичим на траси са онима који са пуним колицима трче уз шкарпе и банкине. Све сам пробао, па онда схватим да је најбоље да узмем „набијач“, то је неки дрвени ћутак са две летве и рукохватом. Док ме гледа трасер ја ударам оним оним „набијачем“, када се он окрене ја се подбочим и одмарам. Нико не може да процени колико сам пута „ударао“ за шест сати. Тако ти ја добих и ударничку значку. Колико се сећам, још је само Симо Милисављевић, који је касније био и председник општине, добио ударничку.
Акција је била права школа живота, за неке и права школа јер су ту завршили и разне курсеве и обуку за возачке испите, за ауто, мопед или трактор. Многима је то помогло да касније одаберу своје животно опредељење. Љубиша је на акцији положио и возачки испит на „тристаћу“, а касније, када је навршио 18 година, добио је и возачку дозволу. Нико срећнији од њега. То време се не заборавља..
.О. Додић
УДАРНИЧКА ЗНАЧКА
-Ту моју ударничку значку пронашао сам случајно тек негде око 2000. године, када ми је преминуо отац. Он је то брижно чувао у свом сефу, поред неких својих ордена и писмених похвала. За њега је то била велика част: еј, син му ударник! Био је поносан, јер је био учесник НОР-а, а његов отац Добрисав је оставио кости негде на Церу. Сад, ево, и син наставља ту традицију, касније и као резервни официр – тако своја сећања оживљава Љубиша Илић, дипломирани економиста и резервни мајор, одавно у пензији, али увек са својим давним успоменама.
