Издавачка делатност свакако спада међу најзначајније делатности Историјског архива из Ужица. Рад на издаваштву континуирано траје још од 1970. године, када је штампана прва публикација. Убрзо после тога, заједно са Народном библиотеком и Народним музејом, покренут је часопис „Ужички зборник“, а 1983. и годишњак архива „Историјска баштина“.У прошлој години, Историјски архив из Ужица је потписан и као издавач два запажена зборника. Први од њих је настао након одржаног научног скупа “Res public”, Ужички крај у рату 1941-1945 – Нова истраживања, на коме је учествовало 10 историчара. Њихови радови, објављени у Зборнику, дају преглед до сада мање познатих чињеница и догађаја од априлског рата до слома “Ужичке републике”, а ту су посебно истакнуте и последице после слома. До нових сазнања историчари су дошли, јер су отворене архиве које раније нису биле доступне или истраживане. У 10 научних радова анализирани су правни аспекти „Ужичке републике“, затим Влада генерала Недића, однос према цивилном становништву, као и жртве током револуционарног терора по одласку окупатора, однос Равногорског покрета према муслиманима у Рашкој области. Учесници научног скупа, дакле и аутори научних радова у Зборнику су: Марко Б. Милетич и Милош Жикић, Немања Девић, Виктор Бејатовић, Радосав Туцовић, Љубинка Шкодрић, Бојан Димитријевић, Небојша Самболија, Милутин Живковић, Борис Томанић и Срђан Цветковић.
Други зборник, у издању Историјског архива, тематски је посвећен задужбинама и задужбинарима из Ужичког краја. Задужбинари ужичког краја су у прошлости несебично остављали свој иметак за опште добро народа и у остваривању друштвено корисних циљева. Они су оставили неизбрисив траг у историји и остали запамћени по свом хуманом делу. Њихова хуманост, окренута ка унапређењу просвете, културе и социјалне заштите, значајно је обликовала развој Ужица и Ужичког краја. У Зборнику “Задужбинари Ужичког краја”, кога као уредник потписује др Акесандар Савић, осам аутора је објавило девет радова. Весна Лучић је аутор два рада, о Основној школи у Дрежнику и добротвору Игњату Даничићу. Др Јелена Веселинов пише о нужности преиспитивања правног положаја задужбина у Србији, а др Душко Кузовић о нематеријалној задужбини традиционалне архитектуре. Др Надир Дацић је овековечио сећање на добротвора Сејфудина Шеховића, Салих Селимовић о џамији Јусе Буљубаше у Кладници, а Боса Росић о задужбинару Цркве Јање у Доњем Љубишу. Драгиша Милосављевић је подсетио на знаменитог ужичког задужбинара Влајка Брковића, некадашњег директора Ваљаонице.
У Зборнику се, међу описаним задужбинама, нашао и Дом за ратну сирочад у Бајиној Башти, о коме пише историчар Марко Д. Ковачевић. Дом је у Бајиној Башти познат као Вимића кућа у којој је племенита Шкотлађанка Евелина Хаверфилд након завршетка Првог светског рата отворила прихватилиште за ратну сирочад. Кућу је саградио Крсто Вимић, који је био ожењен са Наталијом Рајаковић (умро је 1913. године). Наталија се потом удала за трговца Вељка Бешлића, а кућу је 1919. године издала за потребе Дома којим је управљала Евелина све до своје смрти, у марту 1920. године. Захваљујући Евелининој праунуци Сенди Вилсон, дошло се до важних фотографија и текстова о Евелини и Дому за ратну сирочад, што је Марко Ковачевић и користио приликом писања.
О. Додић
