Већ дужи низ година Милан Николић из Бајине Баште има необичан и занимљив хоби. У свом, лепо уређеном дворишту он успешно узгаја неколико врста медитеранских биљака и јужног воћа, упркос климатским условима који у подрињском крају немају ништа заједничко са Средоземљем. Ужа Миланова специјалност су цитруси, док је његова супруга више заинтересована за палме у њиховој цветној башти. Поред тога, временом су успели да проникну у тајне узгоја још неких врста медитеранских биљака. Тако у њиховом дворишту сада расту и дају укусне и јестиве плодове неколико врста лимуна, лимонела, кункват, поморанџа, мандарина…
– Мандарина се најлакше узгаја и одржава и најбоље издржава зимске услове. Поморанџа је нешто захтевнија, али нам ни она не представља неки већи проблем – истче Милан – Што је најважније, при њиховом узгоју није потребно никакво прскање нити било каква прихрана, јер су ове биљке изузетно отпорне на било какве болести. Плодови су апсолутно здрави и јестиви, у што су се многи уверили.
Највећи део ових биљака Николићи су сами произвели на сасвим једноставан начин, тако што семенке засаде у саксије. Када биљке израсту до „дебљине оловке“, Милан их сам калеми, али му то калемљење понекад и не успева. Неке од биљака добијали су на поклон, али се догађало да је за неке биљке ишао и више од тридесетак километара да би их набавио.
Занимљиво је како Николићи успевају да своје биљке сачувају преко зиме.
– За време топлијег периода године, од половине пролећа до половине јесени када почињу прве слане, биљке су на отвореном, у дворишту. Током зиме их премештамо у просторију која је посебно намењена у ту сврху. Иначе, у тој просторији од двадесетак квадрата узгајамо и разне врсте цвећа декоративних боја, о којим се највише брине супруга. Просторија је од дрвета и стакла са довољно светлости и са загревањем до одређене температуре. Изградили смо је још у време када нам кућа није имала фасаду, коштала нас је можда као две фасаде, али је љубав према биљкама била јача – каже Милан.
Као и сваки хоби, и овај, каже Милан, одузима доста времена и стрпљења, али му ништа не представља неку већу тешкоћу. Када биљке постану исувише велике за постојеће саксије, он их најчешће премешта у село или их поклања, јер пресађивање у земљу не долази у обзир, пошто је за њих неопходна температура, бар од 1 до 7 степени изнад нуле
.О. Додић
ВИНОВА ЛОЗА
Милан је доста пажње посветио и једној, за сада непознатој, сорти грожђа, коју је случајно открио у близини Скита Светог Ђорђа код манастира Раче. – Пре две године са супругом сам шетао пешачком стазом од манастира Рача до извора Лађевац. Непосредно поред зидина, сада већ истраженог Скита Светог Ђорђа, у шуми, заборављену од свих, видели смо винову лозу, чије су се лозе у потрази за сунцем и животом вешто пентрале по стаблима столетних букава и осталог шумског растиња. Прва помисао ми је била да грожђе датира из периода „Рачанске преписивачке школе“, која је у скиту Светог Ђорђа радила у XVI и XVII веку. Узорке ове винове лозе смо слали на институте у Београду и у Шпанију. Било је и предавање на ту тему у Српској академији наука и уметности. Тамо је закључено да је ово грожђе за сада непознато науци, нема подударања ни са једном познатом сортом – истиче Милан Николић.
