На вашарима и већим манифестацијама у општини Бајина Башта готово увек је присутан глувонеми бравар из Рогачице Јован Супуровић са својим производима. „Јовандека“ како, га често ословљајавју његови Рогачичани, нађе се ту да мушетеријма понуди нешто из свог производног арсенала као што су шпорети и пећи на дрва, профром роштиљи, ражњеви обични и аутоматски, тањираче…
Занимљив је „Јовандекин“ животни пут. Рођен је марта 1953. године у Рогачици. Иако је од рођења глувонем, изборио се да му тај хендикеп што мање смета. Успешно је завршио за бравара у Школи за квалификоване раднике „Радоје Марић“ у тадашњем Титовом Ужицу. Одмах по дипломирању 1970. године, запослио се у бајинобаштанској фабрици Слободи и ту остао до 2004. године.
– Фабрика се угасила, остао сам без посла и средстава за живот. Почео сам да користим своје дугогодишње знање браварског посла и израђујем лимене шпорете и пећи на дрва. Уједно сам вршио и поправке тих уређаја у Бајиној Башти и многим селима што и сада чиним. Касније сам проширио асортиман производа са роштиљима, прохром обичним и атоматским ражњевима, тањирачама, машицама и ватраљима. Направим понекад и металну ограду и врата. Један мој Рогачичанин прогласио ме је за доктора кад сам му поправио шпорет кога нико други није могао довести у функцију- каже Јован Супуровић.
Од прошле године постао је пензионер са скромном пензијом од 19 хиљада динара остварене за 34 године радног стажа. Отприлке пола пензије заради од свог мајсторлука.
– Отац ми је рано умро, а после мајчине смрти, остао сам сам. Сестра Бранка завршила је ПТТ школу у Београду и тамо се удала. Код ње идем преко зиме и останем три месеца. Чим мало отопли, враћам се у Рогачицу где у својој радионици проводим највећи део дана- истиче Јован.
Својвремено важио је за лепог и стаситог момка, имао и девојака, али се није женио. Сада каже да му је помало жао због тога па саветује данашње момке, међу којима је све више нежења, да се ожене.
КОШАРКА И РУКОМЕТ
У сећању на младост „Јовандека“ увек истиче време када се бавио спортом. Са поносом показује монографије „ Кошеви крај Ђетиње“ и „Уз рукомет до висина“ у којима с налазе и његове слике из играчких дана.
– Играо сам 15 година кошарку. Најчеће су ми тренери давали улогу центра јер сам висок 198 центиметара. Захваљујући кошарци, пропутовао сам целу Југославију, једном са екипом био и у Италији. Готово упоредо играо сам и рукомет. Ишао сам на тренинге и утакмице из Бајине Баште аутобусом, понекад на тренинге и бициклом. И данас волим спорт. Навијач сам Црвене звезде и уз помоћ телевизије пратим њене фудбалске и кошаркашке утакмице- вели Јован Супуровић.
Текст и фото: М.Андрић
