Змију хришћани сматрају симболом зла јер је по Библији шапнула Еви да Адама наговори на крађу рајских јабука. Од змија људи страхују више него од најопаснијих животиња. Тај страх није урођен већ научен, стечен. Сасвим малој дечици гмизавци изгледају врло лепо и забавно. Моје најраније сећање је шарена змија са красним ромбовима по леђима. Трчао сам за њом, али бејах превише мали да бих је стигао. Завукла се у немалтерисани зид коларнице, само врх репа јој остао да вири. Теглио сам из све снаге, али је нисам успео извући. Код куће није било никога да ми помогне па сам тек увече сазнао каквом сам ризику био изложен. Ни данас ми није јасно зашто се није окренула и угризла ме. Људи их убрајају у смртне непријатеље и убијају где стигну иако оне нападају само кад се осете угроженим. По народном веровању, сродници змија су змајеви и аждаје. Змајеви су огромни крилати гмизавци. Живе на небесима сакривени иза тамних облака. На земљу силазе само кад је велико невреме да би усеве људима опустошили. Понекад се у ведрим ноћима могу видети како прелећу преко небеса. Личе на ватрену змију иза које искре прште. Раније су знали да уграбе најлепше девојке и однесу их у своје небеске дворе.
Аждаје личе на обичне змије само су неупоредиво веће. Живе у језерима, морима, пећинама и дубоким јамама званим содом какве се срећу у крашким пределима. Могу да прогутају најкрупнијег вола или по неколико људи одједном. Иза њих у трави остаје траг као иза највећег трупца. У пролеће кад се пробуде могу леденим дахом усеве и воће да упропасте. Лети умеју да хукну врео ветар и сав берићет спрље. Понекад се с планине сјури у село узак млаз ветра ураганске јачине. На свом путу почупа дрвеће и воће, смакне кровове и поизваљива стогове. Није то обичан ветар јер он не може бити тако узак. То су се аждаје побиле око уграбљене девојке.
Народно име за обичну змију је гуја. Име јој се нипошто не сме спомињати јер ће доћи међу стоку или чељад. Ако неко жели о њој да прича, може је назвати: Марија, несрећница, непоменица или она. Ко поступи тако, неће му штету чинити. У пролеће, кад први пут чује кукавицу, човек треба да каже: колико је небо далеко од земље, толико нек је твоја сестра, Марија далеко од мене. По легенди, Марија и Томанија биле су сестре библијског Лазара. Због преране смрти братове Томанија је толико кукала да је Бог претвори у кукавицу и рече нека кука док је света и века, а Марију која је дању и ноћу неутешно пиштала, претвори у змију. Змије од себе гласа не пуштају, али народ верује да кад нико не чује пиште од бола за братом. Дебљина и дужина змије не сме се рукама показивати јер ће је то домамити. Ни са прутом који се у руци држи не ваља је упоредити. Прут треба спустити на земљу па тек онда рећи да си толику змију видео или убио. Све са чиме се змија упоређује мора на земљи лежати. На тај начин ћеш је умилостивити и са земље неће главу дизати и нападати.
Змијска кошуљица или свлак има магијску моћ. Кад им отешњају, змије их одбацују провлачећи се кроз врзине и између оштрог камења. Свлак се ставља у воду којом се чељад, а нарочито деца купају. Верује се да ће од тога бити здрави и снажни. Комадић свлака ушива се деци у кошуљу да би их од змија и свакојаких урока бранио.
Врховни заповедник, господар и заштитник змија је Свети Јеремија. Слави се 14. маја по новом, или првог по Јулијанском, црквеном, календару. Иако није обележен црвеним словом, један је од најпоштованијих светитеља у подтарским селима. Ко жели годину у миру са змијама провести и мал сачувати, на светог Јеремију никаква посла у руке не узима. Уочи овог празника по висовима изнад села палиле су се велике ватре. Оне су свецу пут осветљавале и у село га призивале. Кад види какво му поштовање исказују, он село благослови и целе године од змија чува. Зором се излазило на мајалук или јеремиште. Цело село одјекивало је звоњавом и виком. И старо, и младо узимало је у руке сачеве, клепетуше, старе бакраче и по њима ударало штаповима галамећи. У тој гужви гатаре су гласно извикивале бајалице којима су змије на мирење са селом позивале. Заклињале су их братом Лазаром, а саме се клеле у кућевни пепео да им сељани сплетове, гујињаке и гнезда растурати неће. И тај ритуал је скретање пажње светитељу да од села непоменице удаљи. Један стари монах причао ми је да тај обичај сеже до паганских Словена. Исте су ритуале са истим циљем изводили само што су се другом богу, заштитнику змијском молили.
Од отровница у рачанском крају зна се само за шарку и поскока. Њихов ујед може бити смртоносан како за људе, тако и за стоку. По народном веровању змија је најопаснија кад задахне жртву у уста или угризе међу очи, изнад корена носа. Тада спаса нема. Толико су опасне да су и у клетву ушле. Душманину или немирном марвинчету каже се: дабогда те гуја заданула. Каже се и: шарка те шинула међу оба ока. Гује присојкиње су посебно опасне. Присоји су предели окренути сунцу, а топлота чини јачим отров змијских жлезда. Маро Ресавкињо, гујо присојкињо, певали су из вика планинци старинску кајду о лепоти неке девојке.
Кад Човека или стоку уједе змија, позове се гатара која зна да обаје. Бајалица почиње речима: Маријо, врати свој ијед тако ти неба и земље, тако ти ватре и воде. После бајања уједено место добро истрљају смрдљивим коровом званим автовина. Оним што има цваст величине тањира која се зрењем преобраћа у црне бобице. Вероватно је автовина противотров довољно јак да човеку или животињи од змијског отрова живот сачува. Сем тога, Изгледа да змије не подносе мирис тог корова па где га доста има, не прилазе. Ијед, јед, зелени ијед, народни је назив за змијски отров. Последњи познати гујар под Таром био је Мирослав звани Усташа. Моћ да господари змијама пренела му је баба, Јеленка која је своја велика исцелитељска и врачарска знања користила само за добробит сељана. Причају да је знала, али никад зле чини ни на кога није бацила. Усташи је друговање са змијама ишло од руке. Знао је да баје и да са њима разговара. Казиваху да он стане на сред ливаде, зазвижди и змије са свих страна прилазе. На њега никад нису жалац окренуле. Виђали су га како жустро иде путем, сагне се, нешто око врата савије као ђердан и иде даље. Кад приђе, забезекнуте комшије се разбеже видећи да му је око врата сколутана змија. Смиривао их је све време им нешто тихо причајући. Наука каже да змије немају чуло слуха па је необјашњива њихова физичка комуникација. Једном је Мирослав сакупљајући сено нашао голему змију, смирио је и оставио под пласт сена да комшијама покаже. Дође његов синчић и играјући се по ливади руку под пласт завуче. Змија га уједе. На његову вриску дотрчи отац. Видевши шта је учинила дозове змију и рукама је растргне. Смрћу тог човека древна вештина господарења опасним гмизавцима под Таром је изумрла. Ваљало би да је сачувана јер кад умру обичаји и веровања, буде као да је и село умрло. Ни по чему га туђинац од других села не може разликовати и упамтити.
За разлику од обичних отровница и неотровних ливадских и шумских, кућевне змије сматрају се оличењем добра. По народном веровању оне су, као и крсни свеци, заштитници и чувари кућног огњишта. Има их сваки дом. Најчешће живе испод кућног прага у каменом зиду. Увек су у слози и миру са чељадима. На кућанице нико руку не диже јер ко их убије, несрећу призове. Корисне су јер се као и остале змије хране мишевима. Човеку из Копривне по имену Матије кућаница се превише ослободила и стала у кућу залазити. Једном је нађоше како спава сколутана на дрвима испод шпорета, други пут на кревету поред уснулог најмлађег сина. Деца се стадоше плашити да сама код куће остану. Домаћин оде и од гатаре затражи да му учини опрост како би змију могао убити. Она га одговарала од наума, а кад није помогло научи га шта да ради. Кад је следећи пут изашла и склупчала се на кревету, домаћин је вилама изнесе напоље. Замахне да је одбаци, али она склизне низ виле на њега. Изашла је из авлије и окренула путем ка извору званом Ћелија. Кад је са пута сишла, он је убије. Као што га је гатара насаветовала, смери јој покров црвеним концем, ископа гробић и на том месту је сахрани. Кажу, тако треба чинити јер се кућевна змија чланом породице сматра. После десетак дана нова му се кућаница под праг населила. Повезаност кућевне змије и домаћинства произилази из веровања да је у њој реинкарнирана душа неког од породичних предака. Зато се о славама и празницима пред прагом остави помало од сваког јела и пића. То приношење жртве је предхришћански начин да се са предацима остане у вези и обезбеди њихова наклоност и заштита. Они што не памте порекло, обичаје и традицију, кратко трају. Вероватно су баш због сопственог заборава многи народи нестали са лица земље.
