Има једна народна изрека која се каже , кад неко прича о нечему што није реално и што се неће десити „ Лупа ко Максим по дивизми“. Дивизма је биљка која достигне висину и до 120 сантиметара и користи се у медицини. Те ратне 1992. године на просторима државе Југославије један Бајинобаштанин осмелио се да крене у готово немогућу мисију и оснује женски фудбалски клуб. Реч је Сретену Максимовићу Максиму, бившем фудбалеру и савезном судији који се, две године раније, вратио из Подгорице у родни крај и кренуо са приватним бизнисом оснивањем Конфекције „ Максим“. За његову идеју о женском фудбалском клубу многи су користили наведену народну изреку. Он се није обазирао на то, већ је намеру и остварио 1992. године. -Хтео сам да покажем да и девојке могу да играју фудбал и да мала средина, као што је Бајина Башта, може да има женски фудбалски клуб. Било је људи који су ме подржали. Међу њима су тадашњи директор Тара -транса Александар Аксентијевић, директор Техничке школе Новак Спасојевић, Радован Рашо Ивановићи, доктор Јово Јовановић… Дужности тренера прихватио се Никола Мијатовић Рус. Помагао му је Јонче Стојаноски. После Руса тренерку дужност обављао је професор физичког васпитања Душко Дујовић из Прибоја – каже Сретен Максимовић.
У првом саставу ЖФК Максим биле су углавном средњошколке. Да би знали на кога могу да рачунају, у клубу су одлучили да најпре организују турнир у малом фудбалу у Техничкој школи. – Сећам се тог турнира. Ја сам играла за екипу Ципелићи која је била победник турнира. Утакмицу су пратили Сретен Максимовић и Радојко Веселиновић. Они су ме позвали да постанем члан Максима. Одушевљено сам то прихватила и добила улогу левог бека. У клубу се добро радило, било је дана кад смо тренирале два пута дневно. Те две године, проведене у ЖФК Максим, остале су ми у изузетно лепој успомени – истиче Биљана Јоксић која је тада носила девојачко презиме Јовановић. Она је и данас активна као спортски радник у МЗ Вишесава, Спортски је директор ФК Вишесава. Љубав према спорту пренела је и на кћерке. Старија Марија играла је у ЖОК Тара, а млађа Мирјана носи дрес ОК Дрине. Лане је проглашена за одбојкашицу године у избору Спортске ревије Бајине Баште ББ журнала.
Пошто је женски фудбал у то време био у повоју, ЖФК Максим добио је прилику да заигра у Првој Б лиги СР Југославије. У њој су се налазили и Чукарички, Чачак, Бубамара Ниш и Краљево. У Првој А лиги наступали су Машинац, Јумко, Приштина, Слога, Напредак и Спартак. Неочекивано Максим осваја прво место у Лиги и стиче право наступа у Првој А лиги. За играње у најјачој лиги СР Југославије обезбеђена су појачања из Бугарске и Румуније. Дошле су Ерика Шош, Марина Богомилова, Мариа Поп, Теодорка Романа, Дорина Трипон, Александра Унхајзер. Из Ниша је стигла Татјана Росић. Она је била голман у тиму.
Утакмице ЖФК Максим пратили су бројни гледаоци. Најпосећенија је била она против Машинаца на којој се у Лугу окупило преко 1.500 навијача. Вишеструки државни првак предвођен тренером Перицом Крстићем, савладао је тим из Бајине Баште са 3:0. Максим је најубедљивију победу извојевао против Чачка. Било је 5:0. Најбољи стрелац у тиму била је Ерика Шош. – Ја се и сада најежим кад се сетим утакмице против Машинца. Никад нисам играла пред толико гледалаца који су нас бодрили без обзира на резултат. И то је један од момената који се вечно памти- наглашава Биљана Јоксић. После две године , по завршетку сезоне 1994/5. година, Максим се угасио, јер није имао довољно средстава да се такмичи у прволигашком друштву.
М.Андрић
МАКСИМОВЕ ПРВОТИМКЕ
Дрес ЖФК Максим носиле су: Снежана Јовановић, Драгана Тодоровић, Нада Драгичевић, Биљана Јовановић, Весна Миловановић, Марина Мијатовић, Ана Јовановић, Мира Марковић, Славица Обрадовић, Лидија Стојкановић, Ана Јанковић, Ана Деспотовић, Милица Катанић, Биљана Малишић. Каријеру је направила једино Лидија Стојкановић. Она је била интернационалка и државна репрезентативка. Тренутно је тренер омладинске репрезентације Србије.
